Aleksa Lakić

...jedno putovanje alternativnom stvarnošću...



10.09.2014.

Veštičje ludilo - Trinaesto poglavlje

Posle malo dužeg vremena nastavljam sa objavljivanjem narednih poglavlja romana Veštičje ludilo... Inače, roman je izašao iz štampe još početkom 2013. godine, a u septembru te iste godine izašao je iz štampe i poslednji deo trilogije, roman Sam, ispod šljive... U narednim postovima objaviću preostala poglavlja ludila, ali i ceo roman Sam, ispod šljive. Oni koji ne žele toliko dugo da čekaju, mogu poručiti sve tri knjige preko sledećeg linka

http://argusbooksmagazines.shopmania.biz/catalog/edicija-trilogije-26192

 A sad, novo poglavlje...


13.

Ovu kuću sam sanjao nedeljama, a evo nas, sad smo obojica tu!

To je moja rodna kuća. Žao mi je što nisam smogao snage da ti to kažem ranije, još prvi put kad si mi ispričao te tvoje snove. Možda bi sve ispalo drukčije. Možda tad ne bi došlo do toga da sad ovako pričamo. Ali, nisam bio siguran… Ili nisam imao dovoljno hrabrosti da se ponovo suočim sa nečim, što sam hteo da zaboravim… Zatvorio sam oči u nadi da će se sve samo od sebe rešiti! Ali, neće! Zato smo sad ovde. Nadam se samo da ni sad nije sve kasno…

…Dečak pred njim kao da se u vazduhu rasplinjava… Vidi još samo njegove zelene oči koje ga tužno gledaju. Majčin histeričan smeh iza njegovih leđa, koji više podseća na vučje zavijanje, ne pres­taje, čak mu se čini da se pojačava! Stavlja obe ruke na uši, zatvara oči i viče: „Dos-ta! Dos-taaa…!“

…Vrata nisu zaključana, ali se vrlo teško otvaraju. Nema dovo­ljno snage u jednoj ruci, zato spušta lampu iza sebe, i gura ih sa obe ruke. Popuštaju sa cviljenjem, zarđale šarke se bune što im remeti mir, i pred njim se otvara novi prostor. Ledena hladnoća, mrkli mrak, ustajao zrak, i neka zlokobna tišina izoštravaju mu sva čula. Uzima ponovo lampu i osvrće se da vidi da li ga Vučko prati. Nema ga i on zakorači napred, u ništavilo...

Gde smo to sad? Mračno je, ne vidim ništa, ni tebe ni sebe. Laki, jesi još tu?

Tu sam, Mishelin… Ne znam gde smo, ali, pogledaj, približava nam se neka titrajuća svetlost. Sačekaćemo, pa ćemo videti.

…Prostor je nepregledan. Lampa osvetljava nekih deset koraka u krug, ali svetlost se ne odbija ni od čega, samo ispod svojih nogu vidi kameni pod, od istog onakvog kamena, od koga su bile i ste­penice kojima je sišao. Napravio je dosta koraka, okreće se, ali sad više ne vidi ni gvozdena vrata kroz koja je prošao. Kao da je mrak upijao u sebe svetlost lampe, poput crne rupe… Pogrešio je što nije krenuo pored zida, okrećući se oko sebe izgubio je orjentaciju, i ne zna više ni odakle je krenuo?! Odlučuje se i sad prati liniju kamenih ploča, oprezno koračajući napred. Pre ili kasnije, do nekog zida će stići…

…Aleksa Lakić je zatvorio oči i stisnuo uši rukama, ali majčin glas dolazi, čini mu se, iz glave! Prestala je da se smeje, i pevuši onu pesmicu za kupanje. Otvara oči i vidi, u kupatilu je, stoji pored korita u kome njegova majka kupa dečačića od četiri godine. Njega! U ruci drži ribaću četku, i, bez milosti grebe dečaka po telu. Koža mu je crvena, skoro da je prokrvarila od struganja. Mali stoički trpi. Onda majka ustaje, i odlazi iz kupatila. Dečak ostaje, mirno stoji u koritu, go je i izranjavan, gleda pravo u Aleksu i kaže: „Ona hoće da me ubije!“ Aleksa prvo ćuti, a onda mu odgovara: „Neće da te ubije, to je tvoja majka!“ Na te reči dečak se blago osmehuje. „Pa, zar ne vidiš da Ona nije moja majka?!“, kaže mu tužno.

Dolazi neki dečak, ima oko deset godina, i u ruci nosi starinsku lampu! Sad vidim da smo u nekakvom ogromnom podrumu…

To je isti dečak koji mi je pomagao, samo je ovde mlađi… Rekao mi je da je on Aleksa Lakić, moj predak. Čudno, sad prolazi pored nas, a uopšte nas ne vidi!

Možda zato, što smo duhovi…

…Žena se vraća. U rukama nosi veliki lonac sa vrućom vodom. Smeje se i gleda u dečaka. Aleksa sad vidi, sa zaprepašćenjem, to jeste ista ona žena koja je bila po-red vatre, i ona koja je malopre kupala dečaka, ali, ona stvarno nije njegova majka! Nije mu jasno zašto je uopšte mislio da mu je to majka?! To je neka nepoznata žena, u beloj haljini, duge, crne, raspuštene kose! Spušta lonac na pod i sad ih gleda podsmešljivo obojicu, Aleksu odraslog pored korita, i Aleksu dečaka u koritu! A onda joj se lice krivi u užasnom grču mržnje! …

…Aleksa drži visoko podignutu ruku sa lampom, ali kraj nepreglednog hodnika se ne nazire. I dalje prati linije kamenih ploča na podu.

Na trenutak oseća trunčicu straha, ali onda shvata da je to samo uzbuđenje, čak ushićenje, zbog neočekivane avanture! A Vučka nema! Propustio je da oseti navalu adrenalina i naglas se smeje zamišljajući ga kako, šćućuren pored stepeništa, sa zebnjom iščekuje njegov povratak! Čak mu se čini da čuje glas iz daljine, kako ga po imenu doziva? Zastaje da oslušne, ali, ne čuje više ništa. Ništa, osim bubnjanja sopstvenog srca u grudima, kao da hoće da iskoči ispod majice!

Primećuje promenu. Plafon, koga u početku nije video, lagano se koso spuštao prema napred, i Aleksa zna da će uskoro doći do kraja ogromnog podruma. Ovaj podrum, ma kakav podrum, pećina, ne proteže se samo ispod kuće, nego ispod celog brda. Plafon prati konfiguraciju tla. Uskoro će izbiti u nivo kosine brda i sastaviti se sa podom. Tu mora da ima još neki tajni iz-laz, sličan onom slučajno pronađenom u vinskom podrumu. Ovo mora da je bilo skrovište za ustanike iz vremena dok je zemlja bila pod vlašću Turaka! Verovatno su ovde sakrivali žitarice od turskog harača, a bogami, i omanja vojska mogla bi ovde naći sklonište!

Odjednom, iz mraka izroni kameni zid, pravo pred njega. Po­žuri, pa rukom dotaknu zid. Pod prstima je hladan i vlažan. Osvet­ljava lampom levu i desnu stranu, ali na obe strane zid je ravan, bez vidljivih vrata ili izbočina. Kratko se premišlja i odlučuje da ga prati na desnu stranu. Izvrće džepove ne bi li našao nešto čime bi obeležio mesto od koga je krenuo. Pronalazi praćku, i ostavlja je pored zida. Kad se bude vraćao, znaće odakle da počne da prati liniju kamenih ploča poda, kojima će se vratiti do metalnih vrata i kamenog stepeništa.

Čudno, Mishelin, uopšte nisam znao da ispod moje kuće, u brdu, postoji ovo ogromno kameno atomsko sklonište, zaostalo još iz Turskog vremena! Pogledaj samo, pa ovde se može smestiti cela eskadrila Migova, svih osam komada! Ne bih se začudio da negde napred ima i rampa za uzletanje! Moj predak, Aranđel Lakić, dobio je ovu kuću od kralja, pre njega je pripadala vojvodi Arsi Mirčiću, a njegov otac Nikola Mirčić, bio je četovođa u Prvom srpskom ustanku! Inače bogati trgovac žitom, i verujem da je ovde sakrivao robu od Turaka. Ovaj dečak rekao mi je sinoć, da moja kuća nije kuća Alekse Lakića i da njegova kuća krije tajne! I evo, sad mi otkriva jednu tajnu, ovaj ogromni podrum ispod brda!

Gledaj Laki, dečak je pronašao izlaz iz podruma. Ot-vara se pomo­ću mehanizma povezanog sa ručicom koja viri iz zida!

To je sistem poluge, nije hidraulika! Ručicom preba-cuješ lanac na kome je ogromna kamena kocka u kotur, i težina kamena otvara vrata na vrhu ove rampe. Ako vratiš ručicu u prvobitni položaj, lanac se vraća u prvi kotur, pa je kamen na vratima teži, vraća se i zatvara ulaz, a kamena utega se podiže! Ulaz nije baš toliko veliki da odavde može uzleteti mig, ali može ući i izaći konjska ili volovska zap-rega! Idealno za skrivanje, bilo čega, čak i oružja!

Dečak je izašao napolje. Da izađemo i mi?

Vidiš Mile, na ulaznom kamenu je sloj zemlje debeo skoro metar! Kad se ulaz ponovo zatvori, dovoljno je samo malo zamaskirati puko­tinu zemljom i travom, i spolja ne može nikada da se otkrije!

Ovo je brežuljak koji sam sanjao, dole je šuma, ali kuća nije ista, ovo na vrhu brda je dvorac, a ne mala kuća obrasla bršljanom!

Mishelin, ovo je kuća mog čukun-čukundede Aranđela Lakića od pre 125 godina!

…Aleksa gleda u nepoznatu ženu za koju je mislio da mu je majka, a koja se pred njim pretvara u svoju suštinu, demonsko zlo, koje je htelo da ga zavara i prevari! Njeno, u početku lepo lice, sad se ljušti, i on vidi sivu izbrazdanu masu umesto lica, iskežene zube i plamenocrvene oči! I dalje mu se smeje, ali taj smeh sad ima prizvuk pakla! Pruža ruke da ga zagrli, da ga povuče za sobom. U ništavilo! Sa urlikom besa na usnama, svom snagom ustostručenom strahom, za sebe odraslog i za sebe od četiri godine, on je hvata za ruke, i prebacuje preko sebe u korito, gurajući joj glavu duboko u vodu, da ugasi te plamene oči, da ne gleda više te iskežene vučje očnjake! Ona se koprca, ali on celom težinom leže preko nje, ne dopuštajući joj da podigne glavu iz vode.

Leži na njoj dugo, čini mu se večnost, dok ne oseti da je voda u koritu postala ledeno hladna. Seti se dečaka i sad pridiže glavu iz njene zamršene kose, da ga potraži.

Ali, dečaka nema nigde, pa čak i nije u kupatilu svoje kuće u Beogradu, sad vidi da je noć, da je oko njega šuma, i da leži u potoku na leđima žene u beloj haljini, crne zamršene kose i lica zagnjurenog u vodu. Na obali vidi svoju vatru, plamena skoro da više i nema, ugarci jedva da osvetljavaju par metara ukrug.

„Uradio si upravo ono što je Ona želela da uradiš… Sad je sve gotovo. I ja sam pogrešio. Nisam smeo da se mešam. Hteo sam da ti ukažem na budućnost, da je sam promeniš. Ali, postigao sam samo to, da ovu devojku ne ubiješ zbog ljubavi, nego zbog ludila...“, čuje glas dečaka iz mraka.

„Uću-ti!“, viče Aleksa Lakić, dižući se iz vode i zatvarajući uši rukama.

Sad imaš samo još jednu šansu da stvari donekle ispraviš. Pusti njenog brata, i prijavi se vlastima, dozvoli da Magdalena bude sahra­njena u skladu sa običajima, spasićeš i sebe i buduće naraštaje prok­letstva. Samo te još to molim…“ Sad njegov glas čuje u glavi, iako je zatvorio rukama uši.

„Beži od mene, soto-nooo!“, urliče Aleksa Lakić, i okreće se oko sebe da pronađe to đavolovo dete koje ga proganja!

I vidi ga, stoji naslonjen na drvo, u polumraku ugasle vatre.

„Mučio si me od detinjstva svojim prikazama, nisi mi dao mira da živim svoj život, otkidaš svaki put po deo mene kad se pojaviš, neću biti slobodan dok god nas je dvojica u jednoj glavi…!“, sikće sad Aleksa Lakić, dok posrće prema dečaku pored drveta.

„Nemoj...“, pokušava dečak da mu još nešto kaže, ali, Aleksa je već stigao do njega, i sklapa mu šake oko vrata da mu zaguši rečenicu. Dečak se i ne otima, stoji mirno uz drvo, dok mu on sve jače steže vrat. Gleda ga pravo u njegove razrogačene oči, ali ne vidi dobro, jer je leđima zaklonio i ono malo svetlosti koja je dolazila od skoro zgasle vatre. Ipak, oseti njegov vrat ispod prstiju, okreće ga u stranu i steže, sve dok ne oseti da mu je u rukama puklo…

Tek tada ga pušta i odmiče se.

U zadnjoj svetlosti ugaraka sa ognjišta vidi dečaka i smrznu se od zaprepašćenja! Goli dečak kome je upravo slomio vrat, vezan je za drvo i u ustima ima komad tkanine da ne može da priča!

I, vidi još, ovaj dečak ima nacrtane brkove…!

21.12.2012.

Da zavirimo malo u Veštičje ludilo

      Draško Zukić je celo prepodne bio nervozan.

      Sinoć, u kafiću, isprepadala ga je priča koju je čuo od Lakija, o nekoj demonskoj veštici koja progoni sve iz loze Lakića, znači i njegovog  druga Mila, a za koga se sad ispostavilo da je, izgleda, Lakijev sinovac…

      Magdalenu je dovezao svojoj kući, i jadna devojka je, čuo je, celu noć preplakala, smirila se i zaspala tek pred zoru…

      Žena mu nije ništa prigovorila, ali nije mu izgledalo da joj je baš sasvim jasno zašto dovodi nepoznatu devojku, još u histeričnom stanju, i tako kasno noću, u njihovu kuću…

      Jutros ga je probudio telefonski poziv od Lakija sa lošim vestima o Milovoj nesreći…

      I na kraju, kičma ga je sve više bolela, Diklofenak, koga je sam sebi prepisao, izgleda da nije delovao.

      Nije mogao da dočeka da ga Laki ponovo zove i obavesti o Milovom stanju, već je sam nazvao bolnicu. Saznao je isto što je i znao, naime, da je Mile u komi, i da mu je zdravstveno stanje, zasad, nepromenjeno. Tada se setio da je danas četvrtak, dakle Mile je trebao raditi, pa je javio i menadžeru svoje agencije za saobraćajnu nesreću, i da mu večeras mora naći zamenu.

      Nije on bio takav čovek koji bi mogao samo da sedi i čeka, želeo je da može nekako aktivnije da pomogne, ali nije znao kako?! Da je to neki problematični huligan, koji pravi sranja, znao bi on kako bi sa njim, lepo bi ga provukao kroz šake, ali kako se boriti protiv veštice, i to još mrtve sto godina?

      Sad je shvatio da je, valjda već pedeseti put u deset minuta, sedeći u dnevnoj sobi i držeći u ruci daljinski upravljač, promenio kanal na televizoru, a da na ekran uopšte nije obraćao pažnju. Ugasio je televizor i bacio daljinski na drugi kraj troseda. Onda je ispod stočića dohvatio par starih časopisa i počeo mehanički da ih prelistava.

      A onda, iznenada, naleteo je na članak koji ga je zainteresovao! Bio je to članak o komuniciranju sa mrtvima, autor je navodio primere uspešnih razgovora sa pokojnim osobama, gde su srodnici, na primer, uspeli saznati gde je pokojnik pre smrti sakrio polisu osiguranja, i to direktno od njega, ili bi sam pokojnik, koji se vodio kao nestao, objasnio gde je skončao, pa su naslednici mogli da mu nadju kosti, da ga propisno sahrane i podele nasledstvo. Okrenuo je naslovnu stranu časopisa i pogledao, bilo je to Treće Oko, a onda se ponovo vratio na članak. A onda je autor, na kraju članka, otkrio i ime tog parapsihologa, koji je uspešno komunicirao sa duhovima. Bio je to, naime, sam autor, izvesni Orhan Kalamperović iz Beograda!

      Pa, ako ja ne mogu duha da propustim kroz šake, i da ga naučim pameti, možda može ovaj čovek u tome nešto da pomogne? Nije baš nešto bio ubedjen, ali uraditi bilo šta, bolje je nego ne raditi baš ništa, i Zukić se odluči da okuša sreću…

      Koliko Orhana Kalamperovića može biti u telefonskom imeniku Beograda, pomislio je?

      Ispostavilo se da je bio samo jedan.

      Ukucao je broj telefona u svoj mobilni telefon, i izašao u dvorište. Nije hteo da, možda, probudi Magdalenu, koja je spavala u susednoj sobi, a ni ženi nije baš do kraja tačno obrazložio razlog njenog boravka kod njih, a ona je tu u kuhinji, kuva ručak, ako on može da čuje nju kako struže varjačom i lupka šerpama, mogla bi i ona njega. Što je sigurno, sigurno je.

      Posle drugog zvona, veza je uspostavljena, i javio mu se neki ženski glas.

      “Izvinete, da li mogu dobiti gospodina Orhana Kalamperovića?”, pitao je.

      “Ja sam, “ odgovorio mu je taj isti glas.

      Gospodin Orhan Kalamperović je imao izuzetno visoku boju glasa!

      Zukić je ukratko objasnio da je pročitao gospodinovov članak, i da je veoma zainteresovan za mogućnost komuniciranja sa pokojnicima, da, naime, jedan njegov prijatelj ima jedan sličan problem onima opisanim u članku. Nije mu jedino pomenuo da bi u ovom slučaju bilo potrebno komunicirati sa pokojnom vešticom! Gospodin Kalamperović je pristao da pomogne ukoliko može, dao je svoju adresu, čak štaviše, upravo za sat vremena bi mogli da se vide, jer za danas nije imao ništa u planu.

      Samo što je završio razgovor, telefon mu je zazvonio. Bio je to Laki, rekao je da je video Mila, da je sredio da ga premeste u bolju sobu i da dobije bolju negu. Opet se raspitivao o Magdaleni i rekao mu je da sa Ivanom upravo kreće u Lakiće.

      Pa, ako vidovnjak danas nema ništa u planu, i  ako hoće da pomogne, može to biti i u Lakićima. Put može videti na auto karti, a samu kuću će, verovatno, naći još lakše, ljudi u selu znaju gde je čija kuća, raspitaće se usput.

      Ženi je objasnio da mora da ide da nešto pomogne jednom kolegi, i zamolio je da pravi društvo Magdaleni kad se probudi.

      “Hoćeš doći do ručka?”, pitala je.

      Odgovorio joj da ga ne čekaju, ješće on nešto usput, ili kad se vrati.

      Kad mu je gospodin Kalamperović otvori vrata stana, Zukića je dočekalo još jedno iznenadjenje!

      Vidovnjak, pored ženskog glasa, bio je visok nešto manje od metar i po, i nosio je naočare debljine dve oveće pepeljare, iza kojih su njegove bledoplave oči izgedale ogromne! Bio je obučen u sivo parno odelo, i sivu košulju, bez kravate, sa raskopčanom kragnom čiji su mu vrhovi dolazili skoro do pola tela. Na nogama je imao kućne papuče u oblika dva velika bela zeca.

      Živeo je u malom stanu, ali koji je skoro ceo bio ispunjen knjigama. Ponudio je Zukiću kafu, ali i konjak, i ovaj je pristao na oba pića.

      “Razumem ja skepticizam naših ljudi koji ne veruju da je komunikacija sa mrtvim osobama moguća,” rekao je Orhan kad je poslužio piće, i seo u veliku fotelju naspram Zukića. Fotelja ga je progutala, noge su mu visile oko deset santimetara iznad poda. “Ovde je pedeset godina vladao komunizam, i veliki broj ljudi ne veruje u zagrobni život. Ali, evo, uzmite za primer Severnu Ameriku i Kanadu. Po istraživanjima renomiranih agencija, tamo dvesta hiljada ljudi svako veče komunicira sa mrtvima. Vidim da niste ubedjeni, ali evo vam dokaza! Sigurno ste gledali mnogo filmova u kojima se pojavljuje takozvana uidži ploča ili ploča za gatanje. To je kartonska ploča sa štampanom abecedom i plastičnim trouglom. Pored slova abecede ima još i odštampano jedno “da” i jedno “ne”. Nekoliko ljudi sedne oko te ploče, pazeći da se ne dodiruju i stave desni kažiprst na plastični trougao. Pozovu nekog prisutnog duha, nešto ga upitaju, i trougao, čini se, sam od sebe krene od slova do slova, ispisujući reči!”

      “Gledao sam to u filmovima”, kaže Zukić.

      “To je samo primer komunikacije sa duhovima, koji je opštepoznat. Ja, inače, ne koristim uidži, moja komunikacija sa njima je na iznadsvesnoj razini. Imam dar da pronalazim energetske tačke u kojima oni obitavaju, i sa njima razgovaram mislima.”

      Gospodin Kalamperović je još oko pola sata objašnjavao svoj način komunikacije i navodio primere, sve dok nije zapazio kako Zukić pogleda u sat, pa mu je onda dopustio da objasni kakvu pomoć očekuje od njega.

      Vidovnjak je pristao da sa Zukićem otputuje u Lakiće, o svojoj nagradi nije hteo da govori unapred, to se podrazumevalo samo ako je mušterija zadovoljna uspostavljenim kontaktom. Zaintrigirala ga je činjenica da neko želi da priča sa osobom koji je mrtva već ceo vek, ali to po njemu nije bio problem, jer “sa one strane” vreme ne teče.

      Deset minuta kasnije bili su na putu.

      Kao što je i mislio, Lakiće je lako ponašao, a i prvi seljak koga je upitao za kuću Alekse Lakića, znao je gde se ona nalazi, i objasnio mu kojim putem tamo da dodje, mada ga je, videlo se, ova poseta začudila.    

      Kad je izašao autom iz šume, ugledao je na vrhu brda krov male kućice, skoro cele zaklonjene drvećem i šibljem, i obrasle bršljanom. Na putu  ispred bio je parkiran Lakijev žuti golf. Pored njega, prepoznao je Ivana, koji je stajao sa jednim krupnim čovekom, i obojica gledali u traktor na padini brežuljka pored kuće, koji je izoravao neku jarugu.

      “Izgleda da smo stigli”, rekao je malom čovečuljku sa naočarima pored sebe.

      Izašli su iz auta. Zukić je prišao Ivanu i čoveku u njegovom društvu.

      Pozdravio se sa Ivanom, a onda je pružio ruku i drugom muškarcu.

      “Poštovanje, ja sam Draško Zukić, Lakijev prijatelj”, predstavio mu se.

      Kameni je prihvatio ruku i odgovorio:

      “Dobar dan, dobro došli, ja sam Mihajlo Luković, Aleksin prijatelj.”

      “A gde je Laki?”, upitao je Zukić obojicu.

      Ivan mu pokaza glavom prema traktoru, a Kameni, češkajući se iza uva, odgovori:

      “Prijatelj nam je, kanda, izludeo, ene ga ore livadu, sto puta sve po istom mestu, sad ´namo, sad ´vamo, iskop´o je već dva metra, mo´š u rupu već diviziju vojske sa´raniti, a računam da će do jutra stići i do Kine, jašta, more!”

      Čovečuljak sa naočarima nije se zaustavljao da se pozdravlja, nego se polako, bez reči, uputio bliže kući, jednom rukom se držao za okvir naočara, i drugu je ispružio napred, ispred sebe. Izgledalo je kao da opipava zrak.

      Koliko god da se Kameni čudio Lakiju na njegovim postupcima, još više se sad začudi čovečuljku!

      “A šta ovaj opipava, jel´ ćorav, šta li?”, upita Zukića.

      Ivan se zasmejao.

      “To je Orhan Kalamperović, on je vidovnjak, sad traži energetski pojas ili tačke, jebemliga, kako se to već zove, preko njih on može da komunicira sa duhovnim svetom, i da razgovara sa mrtvima,”  objasni Zukić.

      “A, tako…”, reče Kameni, kao da mu je sad, posle ovog razjašnjenja,  postalo baš sve jasno. Ali, još uvek se češkao iza uva.

      Laki je registrovao da je stigao Zukić, pa je brzo doterao traktor do njih.

      “Je li sve u redu? Gde je Magdalena?”, pitao je uzbudjeno Zukića kad je ugasio traktor i skočio sa njega.

      “Ne brini ništa, kod mene je u kući, sa mojom ženom i decom. Nego…”, Zukić pokaza Lakiju na čovečuljka, koji je upravo zamicao iza ograde u dvorište. “Doveo sam vidovnjaka, on može da komunicira sa mrtvima, možda može da sazna gde su kosti te veštice…”

      Laki ga zagonetno pogleda.

      “Znam ja gde su kosti Magdalene Simonović i njenog brata.”

      Sva trojica ga sa zaprepašćenjem pogledaše! Ivanu sa treskom ispade knjiga iz ruke.

      “Gde…?”, upita Zukić.

      Laki podiže prst uvis, i ne okrećući se, uperi ga sebi iza ramena. “Tamo, gde orem!”

      Kiša, koja se skoro celo popodne sa juga približavala, u tom trenutku je počela da pljušti.

27.02.2012.

Veštičje ludilo - Dvanaesto poglavlje (2)

      Nije znao koliko je vremena prošlo, u grču je prelazio pogledom preko greda… A onda, na gredi najbližoj vratima, učinilo mu se da je video nešto. Podigao je ruku, ali gredu nije mogao dohvatiti!

      Ipak će morati ući u kuću… po stolicu, i neki nož. Udahnuo je duboko, i naglo gurnuo vrata, očekujući… pa ni sam nije znao šta!

      Ništa se nije dogodilo.

      Srednja soba ga je dočekala ista kakvu je juče ostavio. Ušao je, prišao kredencu, otvorio fioku sa kašikama, viljuškama i dohvatio prvi nož koji mu je došao pod ruku. Okrenuo se brzo i u povratku pokupio prvu stolicu, najbližu vratima. Bla je to ona stolica na kojoj je sedela Magda onog dana, istog ovakvog olujnog dana, pre petnaest godina, setio se.

      Stavio je stolicu ispod grede, i popeo se na nju. Trudio se da iskrslu misao o Magdi potisne tamo odakle se i stvorila.

      Jeste, nešto je bilo urezano na potpornoj gredi verande... Sloj mahovine i ovde je delimično prekrivao natpis. Uzeo je nožić i pažljivo odvojio mahovinu od drveta. Slova su se pojavila! Najpre, nije razumeo ništa, ali, kad su mu se posle par sekundi kockice složile, zadrhtao je od uzbudjenja i nožić mu je porezao stisnutu šaku... sada mu je ovo bilo jasno! I sad je znao šta mu je Lazar poručio! Ali, samo nije znao kako to može da mu pomogne?!

      Na gredi su bila urezana četiri slova, baš kako je i pisalo u belešci! Bila su to slova AAMG, i bila su to početna slova imena Lazarevog čukundede, pradede, dede i oca! Arandjela, Alekse, Milutina i Gavrila! Šta je to značilo? Zašto je to bilo toliko važno, da baš to stari sveštenik Nikodije Stefanović rukom napiše u knjigu, i još da sakrije lepljenjem stranica?! I koja još četira slova bi trebao da dopiše on, jer Nikodije je napisao, “Aleksa će znati koja su to slova”?!

      Bila je to zagonetka, još jedna više u njegovoj potrazi…

      Razmišljanje mu je prekinuo iznenadni krik užasa, negde iz blizine, naglo se okrenuo da pogleda prema otvorenim vratima kuće, izgubio je ravnotežu, i pao je sa stolice, na ledja!

      A onda, dok mu se svest mračila, čuo je još jedan krik! I sad je shvatio, vrištanje nije dolazilo iz kuće!

      Jer, čuo je Ivana kako vrišti na putu!

27.02.2012.

Veštičje ludilo - Dvanaesto poglavlje

      Šta je sa mojim očima, ja ništa ne vidim? Ko je tu?

      Mishelin, dovoljno je samo da zamisliš gde želiš da budeš, i bićeš tu.

      Laki! Uspeo sam! Zamislio sam da sedimo u tvom klubu, i evo, tu smo!

      Rekao sam ti. Tvoja podsvest je želela da budemo ovde, i zato si me pozvao.

     Laki…, stidim se! Sinoć kad sam se odmakao motorom sto metara od kafića, osetio sam da me je neka sila, koja me je držala zarobljenog, odjednom oslobodila, i tad sam shvatio da sam te udario! Hteo sam odmah da okrenem motor i da se vratim, ali bilo me je sramota, i zato sam samo vozio, po celom gradu, bez ikakvog cilja i plakao od muke i besa na samog sebe!

      Uradio si ono što si morao, i dobro si uradio što se nisi vratio.

      Onda sam poželeo da umrem, da ništa više ne osećam…! Šta je to sa mnom? Jesam li ja lud? Ko me to tera u ludilo?

      Ista ona sila zbog koje si stalno sanjao kuću obraslu bršljanom, i ista ona sila koja je htela da te u toj kući povredi! Onda sam došao ja i oterao sam je od tebe. Sada si bezbedan.

      Još uvek sanjam… i u sebi vrištim, probudi se, probudi se! Laki, hoćeš ti i dalje da me čuvaš od te sile? Ne želim više da je osetim! Ona me plaši!

      Želim to, bog zna koliko to želim, ali, ovo moraš da shvatiš! Ta je sila nezamislivo zla, užasna, i možda jača od mene. Zato ćemo uraditi sve što mora da se uradi! Borićemo se zajedno, i pobedićemo je zajedno! Jer, sada više nismo sami!

&

      Kasni je septembar, rano poslepodne, ali je vazduh pun ozona i nekog elektriciteta. Dok skreće sa valjevskog puta na put koji će ih dovesti u Lakiće, Laki ima osećaj da mu je svaka dlaka na potiljku nakostrešena. Gleda iza sebe i vidi neko sivilo koje nebom dolazi sa juga, verovatni prvi predznak nadolazeće oluje. Krov na njegovom starom žutom golfu kabrioletu je spušten, podnevna vrelina, kad su krenuli iz Beograda, navela ga je da za trenutak stane na odmorištu autoputa,  i da ga ukloni. Još uvek je toplo,  i biće još sigurno par sati, ali, sad je to osećao, oluja će ih sigurno stići… Baš kao i onog dana, pre petrnaest godina, kad se istim ovim putem, i ne znajući to, dovezao sa Marijom i Magdom do svoje rodne kuće!

      Pogledao je u Ivana, koji se naizgled trudio da čita knjigu, Letopis Lakićke parohije Nikodija Stefanovića, iako je izgledao potpuno sludjen i uplašen, stalno je bacao nervozne poglede u šumske i brdovite predele kojima se put provlačio, posle kratke, ali jezive priče, koju mu je ispričao na polasku. Uglavnom su posle toga ćutali, svako zarobljen svojim mislima.

      Laki je većinu puta razmišljao o svom prijatelju Milu. Brinuo se za njegov oporavak. Znao je da je Mile sada, što se zdravstvene nege tiče, imao dobre izglede da se izvuče, ali brinulo ga je njegovo mentalno zdravlje, sada, kada je bio najranjiviji, kada je plutao sa one strane stvarnosti. Tamo gde je “Ona” najjača. I u jednom trenutku, a bilo je to upravo sada kada je skrenuo na put koji je upravo vodio njegovoj kući, učinilo mu se da se prenuo iz nekog svesnog sna, u kome je sa Milom uspostavio mentalni kontakt, i u kome ga je ohrabrio! Nije bio siguran u to, ali, odkud onda da je već skoro stigao, kad je zadnje čega se sećao, da je upravo prošao Šabac? Ponovo mu je falio taj, skoro jedan sat spoljnih sećanja, i zato je bio siguran da ga je, ipak, potrošio u razgovoru sa Milom! I zbog toga je sada bio srećan!

      Setio se da je tek juče saznao da su njih dvojica, zapravo, u srodstvu. Ali, njegova osećanja prema Milu bila su oduvek i njemu samom neobjašnjiva! Sećao se jednog dogadjaja, pre više od dvanaest godina, kada je Mile počeo da dolazi sam, bez majke, kod njega u klub. Bila je zima, i to veče počeo je da pada prvi sneg. Mile je razlgedao neke video kasete, posle osam su se popeli gore u galeriju, gledali film koji je odabrao, slušali muziku, i pričali. Mile je otišao gore u svoj stan oko jedanaest. Laki je sledeće jutro morao da porani, išao je negde, ne seća se sad gde. Oko pet ujutro je izašao na ulicu, i video je Milove male tragove cipela na snegu, koje je ostavio kad je sinoć izašao iz kluba, i otišao do ulaza u zgradu. Sneg je bio stao, i niko u medjuvremenu nije prošao ulicom. Tih desetak koraka koje je napravio, i utisnuo tragove u snegu, u Lakiju je izazvalo jedno budjenje osećanja, nije to mogao objasniti, ljubavi, prijateljstva, najtačnije bi bilo reći očinske zaštite. To je bilo prvi put da je požalio što nema dete, i mora da je tada to svoje osećanje, do tada nepostojećeg očinstva, preslikao na Mila. Ti njegovi tragovi u snegu, ostavili su, od tog trenutka, i trag u njegovom srcu, i čini mu se da je od tada postao Milov zaštitnik.

      Upravo su se približavali Lakićkoj crkvi, i Laki se odluči da sada i Ivana izvuče iz njegovog razmišljanja, pa mu reče:

      “Ivane, ovo je ta crkva, o čijoj istoriji čitaš”, rekao mu je, smešeći se.

      Ivan se trgao, i ćutke posmatrao crkvu pored koje su prolazili. Laki je video da je još preplašen. Na trenutak se skoro pokajao što ga je poveo i što mu je sve ovo, možda na grub način ispričao, ali sad nije mogao nazad. Znao je, sada je na ispitu bilo šta će pretegnuti, njegov strah ili njegova ljubav i prijateljstvo prema Milu. Laki se iskreno nadao da će to biti ovo drugo.

      Kao da je znao o čemu je Laki razmišljao, Ivan ga je pogledao svojim plavim očima, u kojima se ogledalo nebo, i u kojima sad zaiskri nagoveštaj osmeha.

      “Gle čuda, ni manje crkve, ni deblje knjige o njoj! Pa ovolika knjiga nije napisana ni o hramu svetog Save na Vračaru!”, reče šeretski, i osmehnu se.

      Laki se glasno nasmejao, više namerno, nego što mu je ta izjava bila smešna, i taj smeh razbi sad ono osećanje teskobe i straha, pa su se sad obojica grohotom smejali!

      Put do Lakijeve kuće sad se provlačio izmedju brda, prolazio pored retkih kuća, uglavnom su okolo bile njive, livade, pašnjaci i voćnjaci. Neposredno pre nego što će ući u šumu, put se sad usečen kružno penjao pored još jednog brda, i prolazio pored nekog napuštenog imanja. Stara, polusrušena kuća bila je duboko uvučene u dvorište, a ispred je bilo divlje grmlje i drveće. Skroz napred, pored samog puta, dva nadgrobna spomenika. Laki je znao za te grobove, urasle na mestu gde se put konačno popeo uz usek brda, i  izravnao sa okolinom. Mahinalno je bacio pogled iza Ivanove glave, udesno prema njima, dok je auto već skoro ulazio u šumu, i smrzao se!

      Pored grobova je stajala jedna žena duge, crne, raspuštene kose, u dugoj, beloj haljini, i gledala u njega!

      Samo trenutak kasnije šuma je zaklonila i  ženu i grobove.

      Laki je, još uvek gledajući unazad, naglo zakočio i stao, iznenadjenom Ivanu je od inercije ispala knjiga iz ruke i pala pod noge. Pogledao ga je začudjeno, i odmah se, prateći Lakijev pogled, i sam okrenuo. Laki je vratio auto desetak metara unazad, do grobova.

      Grobovi su ćutke stajali sami pored puta, a žene u belom nigde nije bilo!

      Dok su se vozili ponovo dalje, kroz šumu, obojica su ćutali. Laki je razmišljao o svojoj viziji demonske žene, a Ivan, koji ženu u belom nije ni video, bio je uplašen od samog pogleda na grobove pored puta.

      Izronila je iz mrkog neba, pred oluju, na vrhu brda obučenog u iskrzan kaput od matore livadske trave, uz ćutljivog usamljenog čuvara sa leve strane, koji je svojom oštrom prelomljenom granom hrlio da probije oblak, skoro sakrivena u divljem zelenilu, zidova i krova obrasla bršljanom, ta njegova prokleta kuća!

      Zaustavio se pred slomljenom kapijom.

      Ivan ga je gledao širom otvorenih očiju, odjednom u bezglasnom užasu!

      “Ostani pored auta i podigni krov. Kiša će!”, rekao mu je. “Brzo ću se vratiti.”

      Ivan je samo zaklimao potvrdno glavom.

      Dok se ponovo provlačio kroz zaraslo dvorište, pomislio je samo na to da je opet zaboravio da ponese neki alat, sekiru ili makaze, da raskrči put.

      Nije sada čuo glasove. Nije čuo ni zvuk frule. Kad se konačno provukao do verande, nije hteo ni da pogleda u provaljena, samo pritvorena ulazna vrata.

      Dobro, pomislio je, u belešci je pisalo da je Lazar urezao nekakva slova na krovnu gredu verande.

      Bršljan je obrastao po stubovima i zidovima kuće, ali su potporne grede bile slobodne!

      Poloko je pogledom prelazio od prve grede, do puta. Grede su bila stare, ali još tvrde, samo su delimično, kao uostalom, i letve i crep, bile sakrivene mahovinom!

      Tiho je opsovao svoju sreću, pronalaženje urezanih slova uopšte neće biti lako!

20.02.2012.

Veštičje ludilo - Jedanaesto poglavlje

      Aleksa Lakić sedi u šumi, pored vatre, dugačkim štapom džara uglevlje  i ukočeno gleda ispred sebe, u vezanu devojku sa vašara, naslonjenu na drvo. Iza njega, sa rukama podignutim uvis, vezan za drvo je njen mladji brat, go je do pojasa i bos, na sebi ima samo donji deo bele pidžame.

      Aleksa Lakić je budan, ali izgleda kao da sanja!

      …Još jedno sećanje dolazi mu iz pomrčine. Imao je oko deset godina, kad su on i Vučko, igrajući se sami po njegovoj ogromnoj kući, odjednom naleteli na podrum, koga je očev sluga toga dana bio zaboravio da zaključa. Nikad ranije nije bio tamo, prolazio je pored tih vrata, kao pored zida, uvek je sa njih visio ogroman lokot, ali, sada ga nije bilo… Odjednom je znao da mora da pogleda šta ima tamo dole! Vučko se nećkao, ali, iako je bio stariji godinu dana, uvek se znalo čija se reč računa, i, mada nevoljno, pošao je dole za njim mračnim drvenim stepenicama.

      Širom otvorena vrata na vrhu stepeništa jedva su malo osvetlila veliku prostoriju u koju su sišli. Širina podruma iznosila je tridesetak Aleksinih koraka, to je odmah iskoračao jer je tu padala svetlost sa vrata. Dubina zadnjeg zida jedva se nazirala, izmedju ogromnih polica za smeštaj voća, povrća, i mnogih nepotrebnih stvari, iza ogromnih buradi za vino i rakiju triput većih od Alekse. Aleksa je našao na najbližoj polici uljanu lampu, pored nje su bile i šibice, i upalio je. Uzeo ju je u ruke, a šibice strpao u džep. Vučko je ukočeno stajao na najnižem stepeniku, nije se ni potrudio da sidje sa njega u podrum.

      “Hajde, usranko, što si se ukočio tu kao da si video pokojnog cara Murata,” nagovarao ga je Aleksa da krene za njim. “Hajde, da vidimo šta sve ima, možda nadjemo hajdučke kubure i turske jatagane!”

      Nije Vučku bilo ni do kubura a ni do jatagana, ali prenulo ga je ono “usranko”, jer nije hteo pred Aleksom da pokaže da se plaši. Došao je do njega.

      Aleksa je visoko podigao lampu i krenuo napred, dok ga je Vučko pratio na korak iza. Nije sad hteo da izostane dalje od njega, jer su mu Aleksa, i  lampa koju je nosio, čuvali strah.

      Svetlost lampe igrala se po plafonu visokom oko šest metara, stvarajući čudne senke na debelim gredama i daskama.

      Sada su mogli da procene da je dužina podruma, otprilike, tri puta veća od širine, koju je Aleksa već iskoračao. Bila je jesen, I podrum je sad bio pun jabuka i krušaka, raznih sorti, iz njihovih voćnjaka. Stajale su u malim gajbama naslaganim jedna na drugu i jedna pored druge, tvoreći ogromne kocke, visoke iznad njihovih glava. Izmedju kocki ostajali su prolazi, poput ulica, ili svojevrsnog lavirinta. Kad su prošli voće, naišli su na slične kocke stvorene od džakova, punih, možda krompirom ili nekim drugim žitaricama. Bilo je tu i praznih vojnih kutija, u kojima su nekad, verovatno, stajala djulad za topove. Aleksa je otvorio nekoliko, tek da se uveri da su sve prazne. Stari nameštaj, ogromni ormani, fotelje, stolovi, stočići, bilo je sledeće na šta su naišli. Aleksa je otvorio nekoliko fioka, i razočarao se jer su bile prazne. Bio je tu i veliki drveni konj za ljljanje, sa polomljenim zadnjim nogama. Tužno je stajao uzdignute glave, gledajući u plafon. Sve u svemu, stigli su i do pet velikih buradi sa vinom i rakijom, do samog zadnjeg zida, a jatagana i kubura, niti drugog nečeg što bi zapalilo dećju maštu, nije bilo. Razočaran, Aleksa se okretao oko sebe sa visoko podignutom lampom, još u nadi da će otkriti nešto što mu je promaklo, neki ogroman kovčeg, poput gusarskog, sa blagom, ili nekakvo oružje, ali takvog čega nije bilo. Podrum je bio dosta uredan, sve je bilo spakovano po vrstama i nije bilo nikakvog iznenadjenja.

      Da prikrije razočarenje, Aleksa se okrenuo ponovo buradima, razgledajući ih, a onda se dosetio i malo otvorio slavinu, da vidi šta je u njima. Iz prvog je potekla rakija, u malu drvenu kofu na podu, pravo ispod slavine. Postavio je šaku da napuni dlan i prineo ustima. Oprezno je liznuo, a onda izručio sve iz dlana u usta. Napravio je kiselo lice, i odmah ispljunuo sve iz usta. Nije mu se svideo ukus. Zatvorio je slavinu.

      “Bljak, ovo je ukusno kao uskisla pišaćka! Smrdi kao što je bazdio onaj deda-Polilo, što se prošle zime pijan smrzao u smetovima!”, rekao je Aleksa Vučku, još se stresajući i pljuckajući na pod.

      Ali, nastavio je da otvara i zatvara slavine i na ostalim buradima. Iz naredna dva poteklo je belo vino, a iz trećeg crno. Tu je poturio obe šake i dvaput se dobro napio. Zacakljenih očiju, okrenuo se Vučku i pozvao ga da proba i on. Vučko je napravio grimasu, unapred se stresajući i odbio da proba. Aleksa je slegnuo ramenima, i zatvorio slavinu. Onda se okrenuo zadnjem, petom buretu.

      Odmah mu je bilo čudno, jer na njemu nije bilo slavine. Bure je stajalo u samom ćošku podruma, metar odvojeno od ostalih, koji su inače bili zbijeni jedno pored drogog. Približio mu je lampu i obišao ga, najpre sa jedne, a onda sa druge strane, ali nije je našao. Primetio je da su daske na buretu bile sasušene, ne kao na prethodnim, nabrekle, i zaključio da je peto bure odavno, možda i oduvek, bilo prazno.

      Kad je već hteo da se okrene, primetio je da je ciglani pod sa desne strane od bureta bio izguljen, kao da je neko skoro pomerao bure duž zida udesno!

      “Ovo je jebena stvar, brate moj,” rekao je Vučku. “Izgleda kao da je pomerano više puta. Vidi na podu, tragovi desno od bureta, tačno za celu njegovu širinu! Ko je to mogao da pomera, pa pogledaj koliko je ogromno, ovo pet ljudi ne mogu gurnuti ni pola metra! Zajebana situacija, kažem ti ja!”

      “Možda ima neki mehanizam, koji ga sam pomera?”, palo je na pamet Vučku.

      “Da, nešto kao tajni prolaz!” oduševljeno je rekao Aleksa. “Hajde, da pronadjemo neku ručicu, ili slično!” I ponovo je uperio lampu bliže buretu, razgledajući površinu drveta. Pomerao je lampu od dole, prema gore, dokle je mogao da dohvati, opipavajući svaku dasku. Iznad dohvata njegove ruke, samo bi posmatrao ne bi li primetrio neku izbočinu.

      “Nema ručice,” tiho je rekao Aleksa.

      Razočaran, jer nije ništa našao, Aleksa je uzdahnuo i seo na mali drveni sanduk, koji je stajao levo od bureta. A onda je širom otvorio oči, i ciknuo od iznenadjenja!

      Gornja strana sanduka, pod njegovim dupetom, ulegnula se pod njegovom težinom dvadesetak santimetara, i u istom trenutku, čuo je da je nešto kvrcnulo, i bure je sa škripom, koja je zaglušivala uši, počelo da se pomera udesno!

      Vučko je odskočio dva koraka unazad, a Aleksa ustao sa sanduka. Na mestu gde je do malopre bilo bure, pojavio se otvor sa kamenim stepeništem, koje su vodile, valjda, u još jedan podrum u podrumu!

      “Šta sam ti rekao?! Tajni prolaz!” vikao je Aleksa Vučku, dok su mu se oči caklile od uzbudjenja. “Idemo dole.”

      “Stani, Aleksa… Možda ne bi trebali… “, Vučko je stajao ukočen, odjednom ga noge više nisu htele da slušaju!

      “Ako nećeš dole, kukavice, idem ja sam! Pa ti onda ostani sam tu gore, u mraku!”, rekao mu je Aleksa zajedljivo, okrenuo se, i počeo da silazi, noseći i lampu.

      Vučko je okrenuo glavu, i pogledao prema svetlu u udaljenom otvoru vrata, koja su vodila napolje, iz podruma. Na trenutak samo, pomislio je da bi možda trebalo da izadje, ali onda je u njemu preovladalo osećanje da ne sme Aleksu da ostavii samog.

      I zakoračio je na stepenice.

20.02.2012.

Veštičje ludilo - Deseto poglavlje

      Laki nije znao da li Ivana da izgrdi, zato što mu je pre par minuta oduzeo deset godina života, ili izljubi, zato što nije bio u pravu!

      Dva telefonska razgovora koje je u grču obavio, bili su dovoljni da demantuju Ivana! Mile je bio u Urgentnom centru, u teškom stanju, ali još uvek živ!

      Ivan je treptao očima, ne shvatajući. Još se i bunio: “Kako je živ, kad je podleteo pod kamion?!”

      Situacija se razjasnila. Saobraćajac koji je bio na licu mesta, pošto su teško povredjenog Mila u besvesnom stanju ubacili u kola hitne pomoći, pronašao je u njegovom telefonu u imeniku Ivanov broj, koga je Mile upisao pod imenom Brat Moj!, i pozvao ga misleći da mu je stvarno brat, da ga obavesti o nesreći, i da dodje da preuzme motor! On nije rekao da je Mile poginuo, ali je Ivan u panici to tako shvatio. Pozvavši broj sa koga je pozvan Ivan, Laki je saznao da je Mile još živ, i odmah je pozvao i broj Urgentnog centra, gde su mu saopštili isto!

      Pokupio je na brzinu knjigu paroha Nikodija Stefanovića,  tutnuo je otvorenu na strani do koje je stigao sa čitanjem, u Ivanove ruke. “Čitaj odvde,” rekao mu je.

      Ivan ga je gledao zabezeknuto.

      “A imaš li dozvolu za vožnju?,” pitao ga je, kad je video da se ovaj čudi zašto baš sad mora da čita tamo neku odrpanu knjižurinu od pet kila. “Jer ja moram da vozim, a ti čitaj odavde, i kad naidješ na mesto gde se pominje neko od Lakića, ili Simonovića, ili Vukadin Luković, ti mi kaži! Idemo sad u Urgentni centar da vidimo kako je Mile!”

      Izgurao je još uvek zabezeknutog Ivana napolje iz kluba, zaključao i seo u auto parkiran na trotoaru.

       Ivan je još stajao pored auta.

       Laki mu je otvorio suvozačeva vrata, i pokazao mu rukom da udje.

      “Ništa ne razumem,” promrmljao je kad je seo.

      “Slušaj Ivane, znam da ništa ne razumeš, ali potrebna mi je sad tvoja pomoć. Molim te, nisam se šalio, stvarno moram da pročitam ovu knjigu, da nadjem nešto što može sad pomoći i Milu! Veruj mi na reč, a kasnije ću ti sve objasniti…” rekao mu je Laki uključivši se u saobraćaj.

      “Kako si rekao, Lakići… i…i…?” pitao je sad Ivan gledajući u otvorene stranice ispred sebe.

      “Simonovići, Vukadin Luković, “ ponavljao je Laki. “Naročito me obavesti ako se negde pomenu vizije Alekse Lakića po Vukadinu… Pročitao sam prvih dvesta strana, i nema ništa, mora da ima na preostalih trista!”

      Laki je usput obavio još nekoliko telefonskih razgovora, saznao je gde je motor i angažovao šlep službu da ga odveze do prvog servisa. Zatim je zvao Zukića.

      Obavestio ga je da je Mile imao nesreću, i pitao za Magdalenu.

      “Dobro je Magdalena, još se nije probudila… Njen brat zna gde je, ne moraju za nju da se brinu, “ rekao je Zukić.

     “Molim te, nemoj ništa da joj govoriš za Mila, najmanje mi je sad potrebno da se i ona iznenada pojavi u urgentnom, “ rekao je Laki. Obećao je Zukiću da će mu se javiti sa vestima o Milovom stanju, i prekinuo vezu.

      “Gomila imena i prezimena, svakakvih gluposti, ali nema to što tražiš,” rekao je Ivan čitajući knjigu.

      “Tek si počeo,” odgovorio mu je Laki.

      “Šta ti se desilo sa usnom?”, pitao je Ivan, tek sad primećujući razbijenu Lakijevu usnu.

      “Mala kazna, za veliku grešku!”, kratko mu je odgovorio Laki.

      Pola sata kasnije bili su na prijemnom šalteru u Urgentnom centru. Laki je dozvolio Ivanu da napravi pauzu u čitanju dok ne saznaju kako je Mile. Ipak, Ivan je stajao pored njega sa knjigom u ruci.

      Lekar koji ga je noćas primio bio je završio smenu, ali Laki je našao dežurnog doktora na odeljenju intenzivne nege koji je znao Milovo stanje.

      “Dečko ima nekoliko polomljenih rebara, ali to je sad sve zbrinuto. Nema unutrašnje povrede. Veliki problem je udarac u glavu, srećom je izgleda imao kacigu, inače ne bi preživeo. Trenutno je u komi, ali se nadamo da će se izvući. Nadamo se da mu mozak neće početi da otiče…,” rekao je doktor Lalić, kako mu je već pisalo na džepu mantila.

      “Da li ima nešto što se sada još može učiniti?” pitao je Laki, i dodao tiše: “Pare nisu problem…” Izvadio je na brzinu nekoliko novčanica u evrima i ubacio doktoru u džep mantila, da ne vidi niko. “Možemo li da ga vidimo?”

      Doktor Lalić ih je uslužno poveo do odeljenja intenzivne nege. Novac u džepu nije ni izvadio niti pominjao.

      Videli su ga kroz staklo sobe za posetioce.

      U sobi je bilo nekoliko kreveta. Mile je bio na trećem.

      Izgledao je kao da spava. Bio je pokriven do grudi plahtom, samo su mu gole ruke, sa cevčicama za infuziju, bile slobodne. Zavoj na glavi nije imao, i crna kovrdžava kosa mu je neuredno padala na čelo. Neobično bledilo, skoro žutilo, prekrilo mu je lice… Bio je priključen na aparate, koji su svetlucali, pištali i nešto očitavali.

      Lakiju se steglo srce. Samo je prošaptao. “Mishelin…” Stajao je boreći se sa suzama nekoliko minuta…

      Ivan je pored njega plakao, još uvek stežući u ruci knjigu…

      Kad su izašli, pitao je doktora Lalića da li imaju bolju sobu, sa boljom negom.

      “Može da se sredi, imamo dve jedinice, i jedna je prazna… “, rekao je doktor, i još nekoliko Lakijevih novčanica se pridružilo onima u njegovom  džepu od mantila.

      “Dao si doktoru mito,” rekao je Ivan kad su izašli napolje.

      “Znam, ni ja to ne volim, ali novcem kupuješ bolju pažnju, pacijent postaje važniji doktoru… Jebiga, ne živimo u savršenom društvu, ovde kod nas još uvek malo moraš pogurati, da bi dobio pristojnu negu… “, rekao je Laki, i dodao: “Idemo sad da vidimo motor!”

      Motor je bio desetak kilometara van Beograda, iza Krnjače, na Pančevačkom putu. Laki nije mogao ni da zamisli šta je Mile ovde tražio, izgledalo je da je samo tako besciljno vozio…

      Na jednoj krivini izleteo je van puta u njivu. Nikakvog kamiona nigde nije bilo, ali zato je šlep služba već bila stigla.

      “U koji kamion je udario?” pitao je Ivana, bockajući ga.

      “Ja sam mislio da je podleteo pod kamion… “, rekao je neubedjeno Ivan.

      Laki se nasmejao, i zagrlio ga. I Ivan se smejuljio.

      Kad su podigli motor, i Laki ga lako upalio, videli su da je, u stvari, osim što je na jednoj strani ulubljen i izgreban, i što je pokupio par kila busenja trave, u sasvim dobrom stanju. Laki se predomislio oko destinacije i dao je sad Milovu adresu šlep službi da ga tamo isporuče. Motor ne treba servis nego nekog auto-limara… Platio je troškove prevoza kešom i objasnio u koju garažu da ga ubace…

      Vozeći nazad, Laki je ćutao zamišljen.

      “I…, “pitao je Ivan, dižući pogled sa knjige, “kad misliš da mi ispričaš zašto čitam ovu nezanimljivu istoriju neke crkve bogu iza tregera?”

      Laki ga je pogledao.

      “Ja sad moram da idem u Lakiće. Značilo bi mi ako bi hteo da ideš sa mnom, i da usput čitaš… Naravno, prvo se spremi za jednu horor priču, koju ću usput da ti ispričam!”, rekao je ozbiljan.

      “Lakići, evo nas!”, viknuo je Ivan izbacivši poput psa glavu kroz prozor auta. A onda se vratio u sedište, sav ozaren: “Obožavam dobre horor priče!”, rekao je, smejući se.

      Sat vremena kasnije, vozeći se autoputem prema Rumi, Ivan, od straha sav zelen u licu, požalio je što je pristao!

      Jer, to što je čuo od Lakija, nije bila dobra horor priča, nego jebena noćna mora, prema kojoj su Majkl Majers, Fredi Kruger i Džejson zajedno, ličili samo na mlade izvidjače u letnjem kampu!

      I knjiga koju je sada čvrsto stezao u rukama, belim beskrvnim prstima, delovala mu je više nego zlokobno!

20.02.2012.

Veštičje ludilo - Deveto poglavlje

      “Znate, prvih godina mog života, još od kako smo živeli u Beogradu, mrzeo sam nedelje… Zato, što je moja majka nedeljom sprovodila jedan skoro religiozan ritual! Imao sam, pa ne više od četiri godine…”, govori Aleksa Lakić čučeći pored vatre. Iznad vatre stoji metalni tronožac sa okruglim obručom, koji drži oraniju punu kipuće vode, i Aleksa povremeno ubacuje u plamen po komad drveta. Ostalo vreme džara po izgorelim ugarcima na krajevima ognjišta dugačkim štapom, koga je malopre odrezao sa drveta svojim lovačkim nožem. Odraz plamenova titra mu iz očiju, crvenim, skoro demonskim sjajem. Ne gleda u svoje sagovornike, nego u vatru, i čini se kao da vatri, ili možda samom sebi, i priča…

      … Majka ga budi naglim i grubim odizanjem jorgana, koji odvaja njegov topli kutak od hladnoće koja izbija iz zidova, i još nerasanjenog, sa ostacima poslednjeg sna koji mu još nedosanjan polako izvetrava, odiže iz kreveta, stavljajući ga ispod ruke, onako kako bi nosila džačić šećera, i iznosi iz sobe. Tiho ječi i batrga se samo golim nogama ispod jednostavne spavaćice, koja se skida svlačenjem preko glave, jer su mu ruke zarobljene uz telo ispod majčine ruke. Njena ruka mu miriše na smrdljivu so.

      Iako zna da broji do sedam, i zna da nabroji sve dane u nedelji, ali ipak to znanje ne ume da primeni u praksi, i uvek ga ovaj njen postupak dočeka nespremnog… Znači, opet je nedelja… 

      Unosi ga u malu sobicu ofarbanom u belo, u kojoj je jedno veliko ogledalo i mala polica  sa mnogo raznoraznih bočica smrdljive sadržine, koje majka zove  mirišljavim solima. Na sredini sobe je veliko duguljasto korito, iz koga se diže vruća magla. Majka ga spušta pored korita i jednim potezom skida mu spavaćicu preko glave, ostavljajući ga golog golcijatog. Ništa mu ne priča dok ga ne ubaci u korito, u kome je do polovine nasuta vruća voda, i čija mu gornja ivica, kad sedne, zamalo prelazi najgornji čuperak njegove kose. Onda mu se smeje. Dodir njegove meke kože sa vrućom vodom je nešto neopisivo bolno. Ranije bi se dernjao i nogama i rukama pravio vodoskoke, koji bi pokvasili majčino lice i bluzu, ali tada bi ga ona besno vadila iz korita, i jednom rukom ga izdizala za obe njegove ruke uvis, dok mu prsti na nogama ne bi jedva dodirivali pod, a drugom rukom pljeskala po zadnjici, dok ne bi pocrvenela, već opečena vrućom vodom, od otisaka njenih prstiju.

      Zato sada ćuti i više ne pravi vodoskoke.

      “Nemoj da mučiš sebe takvim sećanjima, ionako nisi siguran u to ni da su istinita”, prekida ga u prisećanju glas, koji kao da dolazi iz njegove glave, ali on se okreće, i sad vidi svog sagovornika, stoji u mraku pored drveta, odblesak vatre mu tek malo titra na licu, ali on odmah u njemu prepoznaje sebe sa petnaest godina!  Dečak kao ugljen crne kose, koja u mraku deluje još crnja i kovrdža mu se na čelu, gleda ga blago svojim zelenim očima u kojima se ogledaju plamenovi. Aleksa besno udara štapom po vatri, toliko da varnice odskaču po njemu, i viče na sebe mladjeg: “Ti ima da ćutiš,  Arandjel te je kupio svojim parama, i ti si u Beogradu pravio sranja i uživao, zato si zaboravio kako sam ja živeo pre nego što smo se doselili u Lakiće!”

      Sagovornik mu ne odgovara, i čini mu se da mu izmiče, da se utapa u pomrčinu, i  odjednom ga više nema. Zato, sa druge strane vatre, sad čuje dobro poznati smeh svoje majke, i okreće se prema glasu. Zaista je tu, u onoj svojoj beloj haljini, i sa crnom sada raspuštenom kosom, sedi naslonjena na drvo, gleda ga podsmešljivo i izaziva ga: “Uvek si bio pr-lja-vo! de-ri-šte! Aleksa Lakiću! Uvek!” I diže glavu u nebo i smeje se u noć…

      Aleksa sada ćuti, ponovo gleda u vatru, i ponovo džara ugarke svojim štapom…

      …Smrdljive soli, i sapun koji mu ulazi u oči, i nisu najgore stvari u ovom njegovom nedeljnom kupanju… Gora stvar su četke kojima mu majka struže skorenjenu prljavštinu sa vrata, ruku, od dlanova do iznad lakata, i nogu, od kolena do tabana… A najgora stvar je što se majka svo vreme smeje, i peva mu neku glupu dečju pesmicu dok mu to radi!

      U koritu ga dranja dok se voda skoro ne ohladi, a onda donosi u loncu iz kuhinje sa šporeta još vruće vode, malo je rashladjuje zahvatajući je metalnim bokalom i podižući uvis, prosipajući je nazad u lonac. Temperaturu vode proverava stavljajući u lonac svoju ruku. Ali njena koža je otvrdla, i ono što je njoj mlako, njemu je još vrelo! Onda mu naredjuje da ustane, i sipajući mu vruću vodu bokalom pravo na glavu, ispira ga od sapuna i prljave vode. Poliva ga celog više puta, sapunicu sa njega skida stružući ga i pljeskajući drugom rukom, po ledjima, prsima, rukama, i nogama, gura mu prste u uši, ispod pazuha i izmedju nogu,  gnječka mu piška i njegove loptice, zavlači brid dlana u razrez guzice, i to sve dok ne potroši sadržaj lonca. Dobro je raspoložena i smeje se glasno, mala kupaonica odzvanja od njenog smeha. Briše ga peškirom koji je dvaput veći od njega i u njega umotanog, iz koga mu viri samo lice, iznosi iz kupaonice.

      U kuhinji pored šporeta ga suši trljajući ga peškirom po telu, i nadnoseći mu glavu nad vruću plotnu, suši mu kosu.

      Kosu mu maže orahovim uljem i tek tada uspeva da začešlja neposlušne kovrdže, praveći mu razdeljak na desnoj strani glave.

      Oblači mu belu svilenu košulju, koja ne propušta znoj i zakopčava mu je do grla. Obuva mu čarape do kolena , na sive i crne pruge. Nikakve gaće u tim godinama ona mu još ne oblači, nego mu na golo telo oblači grube, crne čojane pantalonice, čije su nogavice tesne i završavaju se ispod kolena, u koje uvlači košulju, ali koje ga grebu od kolena pa do medjunožja! I mali kaputić, kratak napred, i sa dva mala  trouglasta repa pozadi, je iste boje i od istog materijala. Pred njom ne sme da se češe po nogama, iako ga svrbi, jer ga inače udara svojom teškom šakom po prstima. Zato se uzdržava, dok mu ona vezuje belu benkicu oko vrata da se ne isprlja dok jede svoj doručak, sastavljen od kačamaka sa kiselim mlekom, ili lepinjica od brašna namazanih pekmezom od šljiva.

      Zato, čim se majka okrene i ode u svoju sobu da se i ona spremi, gura ruke u pantalone, dranja se besomučno i vuče krajeve košulje što niže, da ga zaštiti od debele čoje koja ga ujeda!

      Majka se vraća u dugačkoj do zemlje beloj haljini, dugih rukava i uz grlo. Na glavi nosi šešir širokog oboda sa veštačkim cvećem, a na ruci malu damsku tašnicu u boji haljine. Suncobran nosi i kad je sunce, ali i kad ga nema. Proverava koliko je pojeo od doručka i požuruje ga da pojede sve, jer će uskoro stići gospodin Majković.

      E, sad, ne seća se on kako se taj gospodin, koji svake nedelje dolazi kočijama pred njihov stan po njih dvoje, stvarno zove, ali ga je nazvao gospodin Majković, zato što se stalno dodvorava njegovoj majci, “Kako smo danas, draga gospodjo Radica Lakić, blagodarim, blagodarim…”, ljubi joj ruku, vodi je sa izdignutom rukom do vrata kočije, i pomaže joj da se popne, pridržavajući je za gornji deo butine drugom rukom! Aleksu diže uvis kao džačić, i uz jedno “Hop-laaa!”, ubacuje u kočiju, a zatim i sam seda. Kočijaš kreće i ne pitajući za odredište, očigledno je da ga već zna.

      “Taj gospodin Majković, kako ti kažeš, je očev  prijatelj i ministar u ratnoj srpskoj vladi, a to hvatanje za majčine butine si samo umislio, zato što ti se nikad nije svidjao,” ponovo mu se javlja glas ili u glavi, ili iza ledja, i Aleksa zna da se petnaestogodišnji dečak u njemu ponovo vratio. Umesto njega odgovara majčin glas ispred njega, suzdržavajući se od smeha: “Ooo, itekako me je taj gospodin pipkao po zadnjici, ne bila ja sad ovde, ako nije!” I opet taj njen glasan smeh koji mu kida nerve i dovodi ga do ludila i on viče: “Ućitite oboje! Ućutite oboje!” I nastavlja da se priseća dok i dalje gleda u vatru…

      …Njihovo odredište zna i Aleksa, a zna i da usput prolaze pored bazara, i on, kako ga je majka već naučila, traži uvek neku poslasticu, belu alvu, krompirov šećer, medene kolače ili šarene bombone da mu majka kupi. Gospodja Radica Lakić, hladeći se lepezom, uvek mu odgovara da je rat, pa i otac mu je u ratu, krvari za otadžbinu, nije sad vreme za troškarenje para na besposlice. To je uvek okidač za gospodina Majkovića, koji se dodvorno smeška i zalizuje brk, da zaustavi kočijaša, kaže mu da ih pričeka i onda svo troje prolaze kroz bazar. Aleksa dobija svoju poslasticu, ali i Radica uvek zastaje da se divi pred nekim odevnim predmetom, šalom, šeširom, bluzom, ili pred nekim prstenom ili narukvicom, ponestalo možda i mirišljive soli, i da u to čeznutljivo gleda, dok se gospodin Majković uslužno ne ponudi da priušti to zadovoljstvo gospodji Radici i da joj tu sitnicu kupi, na što ona, posle kraćeg navaljivanja, teška srca pristaje…

      Svoj poklon, osim ako to nije intimni veš, gospodja Radica odmah, još u kočiji isprobava, ali Aleksi ne dozvoljava da jede svoju poslasticu, da se ne isprlja, nego je ostavlja u svoju damsku torbicu za posle.

      Njihovo odredište je u prigradju, stara kuća, uvučena sa ulice, u velikom dvorištu punom drveća, do koje se stiže prolaskom kroz veliku gvozdenu kapiju, širom otvorenom samo nedeljom prepodne, uskim popločanim putem od crvene cigle. Kuća je u viktorijanskom stilu, puteljak kojim kočija prolazi širi se u veliki popločan prostor ispred nje, u čijoj sredini stoji neobična fontana, u obliku ogromne metalne ribe, koja više luči na ajkulu u skoku izvan površine vode. Ribetini iz usta, kroz šiljate zube, teče voda i vraća se u veliko ovalno korito.

      Mnogo kočija je tu već parkirano, mrki konji puštaju vazduh kroz nozdrve i lupkaju kopitama, i ćutljivi kočijaši sede ili stoje svaki pored svoje kočije. Njihov kočijaš se zaustavlja i iz kočije najpre izlazi gospodin Majković, da pomogne gospodju Radici da sidje, a da se ne saplete na dugačku suknju. Ona najpre gura Aleksu prema izlazu, a onda jednom rukom blago zadiže suknju do ispod kolena a drugu pruža gospodinu Majkoviću, koji je spustio Aleksu pored sebe i sad prihvata njenu ruku. Gospodja Radica Lakić silazi dostojanstveno, namešta svoj savršeni šešir sa veštačkim cvećem, širi suncobran, i jednom rukom hvata gospodina Majkovića blago ispod ruke. Gospodin Majković ruku za koju ga je uhvatila Radica savija u laktu pod četrdeset i pet stepeni, dok mu je podlaktica vodoravno oslonjena na stomak. On hvata Aleksu drugom rukom, jer su Radici ruke zauzete suncobranom, i skoro ga vuče za njima prema ulazu u zgradu…

      “Ne znam odakle, ali tu zgradu si u potpunosti izmislio! Ja sam bio u Beogradu, tražio sam je ali nigde takvu zgradu nisam našao, sa takvom fontanom i takvim dvorištem! Ja znam da ste nedeljom odlazili samo u crkvu, ali se tvoje sećanje iz nekog razloga izokrenulo, kao kad imaš mantil sa dva lica, crnim i sivim, i sad ga uvek oblačiš sa crnim spolja, toliko dugo da si već zaboravio na sivu stranu!” ponovo čuje dečakov glas iza ledja, i ženin kikot ispred sebe. Ali, ne udostojava se sad više da im odgovara…

      … Penju se velikim stepeništem u susret ogromnom tremu, sa četiri viktorijanska stuba. Aleksa sad neće da pokreće noge, i gospodin Majković ga uzima slobodnom rukom i nosi. Prolaze kroz ogromna visoka dvokrilna vrata, koje im otvaraju dvojica livrejisanih vratara, u ogromno predvorje, okrečeno u belo. Pravo napred su još jedna malo manja, dvokrilna vrata, pored kojih stoji još jedan livrejisani sluga, a sa obe strane dva dugačka stepeništa, koja vode na balkon.  Aleksa je čvrsto uhvatio gospodina Majkovića oko vrata, i u njegovom naručju drhti. Upućuju se pravo napred. Sluga, pre nego što će otvoriti vrata, dodaje im tri maske, dve velike i jednu malu. Maske su anatomske, bele, imaju proreze za oči i usta, nazad imaju gumu koja ih drži prionjenim uz lice. Gospodin Majković stavlja Aleksi malu masku na glavu, izraz lica na njoj je čudjenje! Majčina maska izražava bes, a maska gospodina Majkovića zagonetan osmeh!...

      “Vrlo zgodno, kako si zapazio te izraze lica! Aleksa Lakiću, moraš da shvatiš da je sve to što si sad ispričao umišljeno, i da se nikad nije dogodilo!” kaže mu sad ponovo dečak koji stoji iza njegovih ledja, Aleksa zna da je to on sam, kad je imao petnaest godina! “Pusti ga da se seti do kraja!”, viče sad njegova majka, koja sedi ispred njega. A onda se opet glasno smeje: “Sad dolazi najzanimljiviji deo!...

      I Aleksa se sad priseća šta se dešava kad udju u sledeću prostoriju. Prvo što primećuje, to je muzika. Čudna, vanvremenska, poput muzike crkvenih orgulja, ali ne samo to. Čuje se i neki hor, Aleksa ne može da odredi da li je muški, ženski ili dečji. Glasovi su im nebeski, ne razaznaje nikakve reči, najviše mu liči kao da pevaju samo eee-eeeeeee-e-eeee, u jednoj divnoj ali u isto vreme i strašnoj melodiji!

      Prostorija je velika, poput balske dvorane, svuda okolo su lože balkona. Na sredini dvorane veliki broj parova je napravio krug. Svi su otmeno obučeni, i svi nose maske. I u ložama balkona sede maskirani ljudi i gledaju dole. Gospodin Majković spušta Aleksu pored vrata, i on i njegova majka upućuju se držeći se za ruke prema krugu. Parovi koji već stoje, pomeraju se malo u stranu praveći im mesto da i oni stanu.

      Ostavljen pored vrata,  Aleksa stoji i drhti. Onda, odjednom, ne želi više da ostane sam, pretrčava prema krugu, i sakriva se iza nogu gospodina Majkovića. I gleda pored njih u ono u šta svi prisutni gledaju!

      U sredini kruga, na okruglom crvenom tepihu, isprepletena su dva gola tela, muškarca i žene, u bestidnom seksualnom činu! Svuda oko njih razbacana je njihova odeća. Muškarac mu je okrenut ledjima, držu svoju partnerku u rukama, njene ruke su na njegovom vratu a noge raširene oko njegovog struka. Lagano, u ritmu muzike se nabijaju jedno na drugo, vidi njegove mišiće na ledjima, zadnjici i nogama kako se zatežu, i njenu glavu sakrivenom maskom, kako se ritmično spušta unazad i ponovo podiže, dok joj duga crna kosa stremi prema podu. Sad se muškarac okreće, i Aleksa vidi da oboje ljubavnika nose iste maske,  koje izražavaju osećanje divlje radosti. Žena sad spušta noge na pod, na trenutak stoji pred njim, njena crna kosa dolazi joj sada do ispod ledja, a onda se okreće od njega, pravi raskorak u širini tela i spušta prednje ruke na pod. Muškarac joj sad prilazi od pozadi, hvata je za bokove i ponovo se nabija u nju. To radi sad sve brže, Aleksa čuje kako žena počinje da stenje. Odjednom, staje, izvlači se iz nje, izgleda kao da je gotovo, ali ne, on joj sad ponovi prilazi i naglo ponovo ulazi u nju. Po ženinom vrištanju, koje nadjačava hor i muziku, čini se da je ovoga puta ušao malo višlje! Još nekoliko snažnih udaraca, od kojih svaki sledeći žena prati sve snažnijim urlikom, i on vadi svoj ogromni nabrekli ud, udara njime ženu po ledjima i iz njega ističe seme u izbačajima, po njenim ledjima i kosi. Sada je sve gotovo, žena ustaje, oni skupljaju razbacanu odeću i odlaze sa tepiha.

      Muzika naglo prestaje, i sad svi gledaju u ložu, koja je izdvojena u sredini zida, gde stoji čovek koji ima masku boje zlata. On se na trenutak saginje, i podiže jednu belu masku, pokazujući je svima. Tada jedan muškarac iz kruga polazi prema tepihu, on nosi istu masku kakva je pokazana, masku koja izražava bes! Aleksa se priseća gde je takvu masku video, a onda vidi majku kako pušta ruku gospodina Majkovića i kreće prema sredini kruga…

      Ućuti više! Ne pričaj dalje! Pobogu, zar misliš, da ti je majka i išla na takvo mesto, da bi i tebe vodila?! Razmisli malo! Koliko si još dece, osim tebe, video? Ko je još vodio decu? Kažeš, imali su i jednu malu masku, samo za tebe?! Besmislica! I sam znaš da to ne može biti istina!” Petnaestogodišnji on iza njega, ne galami, nego mu ovo govori siktavim, glasnim šapatom! Majka ispred njega sad se kida od smeha, podigla je glavu uvis, poput vuka, i sad mu se čini da poput vuka, i urliče!

      Aleksa Lakić sad ustaje, okreće se prema glasu iza sebe i gleda crnokosog dečaka zelenih očiju. Na trenutak mu se čini da to više nije dečak, nego onaj mladić iz njegovih budnih snova, a onda opet vidi i trećeg dečaka, onog sa vašara u fraku, sa nacrtanim brkovima!

      “Ne znam ja više šta mi se stvarno dogodilo, a šta sam umislio,” počinje polako da govori, a onda sve brže i sve glasnije: “Zato što svi pokušavate da mi ulazite u glavu! Zato što mi ne dozvoljavate da sam odživim svoje dogadjaje! I ti, i onaj mladić iz daleke budućnosti, i ona veštica koja mi glumi majku! Svi vi! Zašto me svi ne ostavite na miru? Zašto me pratite? Šta hoćete od mene?!”

      Da je neko te septembarske noći 1895. godine prolazio nadomak Lakića, šumom pored potoka ispod kuće Arandjela Lakića, video bi strašan prizor! Aleksa Lakić stoji pored vatre, na kome se greje crna gvozdena oranija sa kipućom vodom, izbezumljeno galami na jednog, sa rukama uvis za drvo vezanog dečaka, golog do pojasa i bosog, samo u gaćama, i sa maramom naguranom u usta! Iza njega sedi jedna vezana devojka, duge crne kose, u beloj, prljavoj i iscepanoj haljini, sa krpom zapušenim ustima i razrogačenim očima, koprca se, bezuspešno pokušavajući da se oslobodi vezova!

      Ali, niko nije prolazio šumom, i niko to nije video, jedino se iz neke daljine čuo demonski smeh neke žene, ili je to samo vetar, hučući kroz šumu, učinio da to tako zvuči!

     

20.02.2012.

Veštičje ludilo - Osmo poglavlje

      Trgao se iz sna, i rukom hteo da pretraži drugu polovinu kreveta… a onda je video da je zaspao za stolom, na staroj knjizi Nikodija Stefanovića…

      Kad se vratio oko dva izjutra iz kafića u stan, prvo je pogledao da li je Mile bio stigao. Na interfon niko nije odgovarao, a ni motora nije bilo, i odgovor je znao! Pokušao je potom da nastavi da čita knjigu, ali umor ga je savladao, pre nego što je i počeo čitati. Zaspao je!

      Parčići sna, kojih se još živo sećao,  zaokupiše mu pažnju. Da li je to bio samo san? Dobro se sećao datuma na novinama, koje je držao u ruci, 19. septembra 2011. godine. Tačno godinu dana u budućnost! Jer,sada je bila 2010. godina. Da li je konačno i sam počeo da dobija vizije budućnosti, kakve je imao i njegov predak, Aleksa Lakić? I kad je konačno smogao snagu da Milu kaže šta je to što je stalno sanjao, ovaj mu je, smejući se, rekao da već zna, i da su zajedno već bili u toj njegovoj kući…? Da li će to biti njihova budućnost? O, kako bi voleo da hoće! Da će se sve rešiti…

      A opet, snovi su nešto što je čoveku još nepoznata teritorija…  Jer, ljudi čak i snu ne spavaju! Deo mozga koji registruje zvuk i slike, budi se svaka dva sata i beleži nešto, iako je verovatno besmisleno, iako je verovatno preko devedeset posto neupotrebljivo, ali ipak to čovek posle pokušava da tumači, da stvori smisao u besmislu, da stvori priču koju može uklopiti u svoj život! Iako je to možda samo slučajno okidanje sinapsi u neuronima… A možda, ipak, i nije?

      Šta su njegovi snovi, ako su to uopšte bili snovi, njemu otkrili? Da je njegov otac Lazar ubio svog brata Marka, uskraćujući mu lek koji mu je u tom trenutku bio neophodan. Bio je čak spreman da upotrebi i pušku! Zašto? Da bi spasao svog tek rodjenog sina, od nekakve opasnosti u koju je on verovao da je stvarna! Menjao je brata za sina! A Lenka? Ona je prvo sanjala da će morati ubiti Magdalenu i Roksandu, pa se nakon toga za taj dogadjaj pripremila da se tako i odigra! A najpre je sve ispričala Iliji Lukoviću, da bi on to rekao njenom sinu! Šta je Mile stalno sanjao? Njegovu prokletu kuću koju do sad nikad nije imao prilike ne da vidi, nego ni da nasluti da uopšte takva kuća negde postoji!

      I zato se ponadao da je i ovaj njegov zadnji san možda ipak proročki… Istina je i da mu je srce još odavno slomljeno, još od onog dana kad je poslednji put video i zagrlio Mariju, u kući njegove majke… Jedino tog pisca Lazara uopšte ne poznaje, ali to ne mora da znači da on ne postoji, i da će možda imati priliku da se jednom sa njim stvarno sretne, negde, da popiju rakiju!

      Laki se u sebi nasmejao, uvidevši dokle ga je ovaj njegov sled misli o snovima doveo. Dohvatio je sa stola jutros ostavljenu praznu čašu od viskija i u nju natočio preostali sadržaj flaše u kojoj je bila rakija od kruške! Podigao je čašu i nazdravio  nevidljivom Lazaru, smejući se sada naglas, i ispio.

      Spuštajući čašu primetio je da je nekoliko kapi rakije palo na marginu lista, pred njim otvorene knjige. A onda je primetio još nešto! Hartija je upila kapi rakije, i ispod mrlje se pojavio nekakav plavi trag razlivenog mastila, kao da je sa druge strane lista na margini nešto bilo rukom napisano!

      Okrenuo je list. Ništa! Čak ni mrlje od rakije. A onda se setio! To je bio onaj slepljeni list, koji ga je nedavno iznervirao i zbog koga je prestao sa čitanjem! Sad je pokušao ponovo da ga razdvoji. List je bio pažljivo zalepljen duž sve tri strane ivice, kao da je to neko namerno hteo da sakrije šta se unutra krije!

      Ustao je i u šanku natočio čašu vode. Za šankom je pronašao nožić, a iz kupatila je uzeo četkicu za brijanje. Sa tim se vratio do knjige. Umočio je četkicu u vodu i pažljivo prešao više puta preko svih ivica slepljenog lista. Voda je omekšala hartiju, i on je uz pomoć nožića uspeo da odvoji dva slepljena lista na ćošku. Napravivši dovoljno mesta, gurnuo je nožić izmedju listova, i onda ga povukao najpre gornjom ivicom, pa onda i po ostalim ivicama lista.

      Dva lista su se razdvojila.

      Stranice su bile ispisane pisaćom mašinom, kao i sve ostale, ali su imale i dva dodatka!

       Na levoj strani lista iznad kucanog teksta bilo je napisano mastilom, već skoro izbledelim, nečijim čitkim, kitnjastim rukopisom: “Dva četvoroslovna para, u prvom paru, zadnji ce biti prvi, a prvi zadnji, a u drugom paru samo se zadnji ne racuna!” Tekst je bio pod znacima navoda. Na desnoj strani, istim rukopisom, bilo je dodato, bez navoda, kao nekakvo razjašnjenje: Lazar Lakić je prva četiri slova urezao na krovnu gredu terase, ispred ulaznih vrata svoje kuće, a za drugi par je rekao da će Aleksa znati koja su to slova.

      I ništa više!

      Pročitao je obe rečenice nekoliko puta, ali nije shvatao o čemu se tu radi! Onda se setio, i pročitao kucani tekst na slepljenim listovima, u nadi da se beleške odnose na njega, ali nisu, kucani tekst se nastavljao tamo gde je Laki stao sa čitanjem, i nije imao nikakve veze ni sa beleškama, niti sa Lakijevom porodicom.  Kao da je paroh Nikodije Stefanović slučajno otvorio knjigu na tom mestu, upisao šta je upisao, i onda se potrudio da ta dva lista zalepi, kako se beleške na prvi pogled ne bi videle!

      Razmišljao je o beleškama. Lazar Lakić, moj otac, znao je koja su prva četiri slova, i urezao ih je na terasi svoje kuće… Još je rekao da ću ja već znati koja su to druga četiri slova?! Možda bih i znao kad bih video ta urezana. Moram se ponovo vratiti u Lakiće! Ali, šta ću sa slovima? Kako mi ona mogu pomoći da prekinem prokletstvo? Uostalom, da li se ovaj tekst na prokletstvo i odnosi?  Ovo je, za sada, nerešiva zagonetka!

      Ali, odjednom mu sinu još jedno pitanje, da li se Mile vratio?

      Ova misao ga preseče, i on naglo ustade od stola. Bio je ljut na sebe što je skoro bio zaboravio na Mila! Napolju je već svanulo, pogledao je na zidni sat, bilo je prošlo sedam.

      Sišao je sa galerije i izašao napolje.

      Dočekalo ga je maglovito jutro i utihnula ulica.

      Na trenutak je zastao ispred ulaza u zgradu, gledajući sa nadom u interfone za stanove, a onda je pritisnuo Milov. Čekao je odgovor, ali odgovora nije bilo.

      Obišao je zgradu i ušao u dvorište, prema garažama. Milova garaža je bila širom otvorena.

      Ali, njegovog motora i dalje nije bilo.

      Razočaran, i zabrinut, vratio se pred klub.

      Sunce se konačno probilo, njegova toplina greje mu lice i prozeble misli! Podiže glavu prema njemu, i zatvorenih očiju upija njegovu narandžastu svetlost ispod kapaka. Kad otvori oči, videće i ovaj grad drukčiji, probudjen, užurbaniji ali i veseliji! Vratiće ovaj grad svoj ritam života, koga je magla jutros usporila… Zvuk autobusa čuje pre nego što ga vidi, otvara oči, on se pojavljuje  odjednom, pored njega ubrzava, žuri do sledeće stanice par stotina metara niže. Slika do pojasa golog mladića, koji sa uzdignutom jednom rukom preko glave miriše svoje pazuho, reklamirajući nekakav dezodorans, smeje mu se sa strane autobusa, glava mu je preko stakala, i gleda ga dok odlazi niz ulicu...

      A onda, vidi da iz autobusa, koji je stao na stanici, istrčava Ivan! Trči prema njemu i još izdaleka viče: “Mile…! Mile!... “

      Noge su mu se odsekle!

      Gleda u Ivana ne pomerajući se.

      Jer, još izdaleka vidi da Ivan plače dok trči! A onda ga i čuje kako viče:

      “Udario je motorom u kamion…! Poginuo je…! Laki...! Mile je poginu-ooo…!”

11.01.2012.

Veštičje ludilo - Sedmo poglavlje

         Aleksa Lakić je odlučio da umre.

      Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada,  bila je tu.

      Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...

     Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..

      Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?

      Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...

      Vreme mu je isteklo.

 

&

 

      Blic, izdanje za Beograd

      Beograd, 19. septembar 2011. godine

 

      Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine.

      Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.

      Isti anonimni prijatelj,  koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.

      Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

 

&

 

     Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo…

&

 

      Mile je bacio pred njega novine, smejući se…

      Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane, Hroniku Beograda.

      “Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući prstom na mali, uokviren članak u dnu lista.

      Laki je dvaput pročitao kratak članak, zamišljen.

      “I da je istina, žalosno je to što sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično.

      “Za nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!”

      Laki je slegnuo ramenima.

      “Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!”

      “Pitam se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?”, pitao se Mile.

      Laki se zamislio.

      “Ja mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je.

      Laki je ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči.

      “Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”, rekao mu je, sa oklevanjem.

      Mile ga je gledao svojim nasmejanim zelenim očima:

      “Znam”, rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav bršljan skinuli sa zidova i spalili!”

 

&

 

      Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive…

      Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45 godina, u slobodno vreme pisao je romane, pravio mostove i nadvožnjake na koridoru 10 danju, a uveče pohadjao privatni fakultet za IT menadžment…

      Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao ga Lazaru.

      “Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao članak.

      Lazar se nasmejao.

      “Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao, mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao članak.

     “Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara.

      “Ne znam šta da ti kažem, osim da sam siguran da novinari svoje tekstove obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se.

      Laki je sipao još po jednu čašicu rakije.

      Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!”

      Ispili su naiskap i sipali ponovo.

      Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim leviskama i majicom bez rukava.

      “Kako ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?”

      Lazar se uozbiljio.

      “Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim, počev od šeste glave. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon, reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu “odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar.

      “Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.

      “O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više imejlova, gde me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu.

      Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada rekao:

      “E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i meni, imaš iste krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam umro, i to se nekim čudom objavi u novinama!  Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da  ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, kao što si i ti mene, samo kao glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi Lakiću…!”     

         Lazar se smejao.

      “Pa kako, ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu. 

 

&

 

      Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta…

      Bila je prazna, i hladna…      

11.01.2012.

Veštičje ludilo - Šesto poglavlje

       Bljeskovi boja neko vreme su mu igrali iza zatvorenih kapaka, kad je odlučio da otvori oči…

      Ispred njega je stajao Vučko, i nešto mu govorio… Držao ga je obema rukama, blago savijenim, za ramena, a njegovo zabrinuto lice vratilo mu je sećanje…

      Da, još uvek je stajao ispred velikog šatora gatare, na vašaru u Šapcu…

      Ali i sećanje na upravo proživljeni dogadjaj na ivici šume pored potoka bio je još uvek kristalno jasan, i on se refleksno trznu, i maši rukama za grudi, osećajući još uvek jaku bol na mestu gde ga je malopre pogodio Milutinov metak!

       Rane nije bilo, i bol je jenjavala, ali mu se odjednom stvori misao o tome ko je taj bradati čovek, koji ga je ubio! Sad je znao da je to njegov tek rodjeni sin, Milutin, i da je upravo izašao iz vizije jednog dogadjaja iz daleke budućnosti, jednog dana koji će tek doći, dana kada će Milutin ubiti svog poludelog sina!

      “Aleksa, jesi dobro? Kaži nešto, sveca mu, hoćeš da ti donesem vode…?”, Vučko ga je drmusao za ramena, zabrinut.

      Sklonio mu je ruke sa svojih ramena.

      “Dobro sam, valjda, pusti me, moram da udjem kod proročice…” dok je govorio, oči su mu grozničavo svetlucale.

      “Dobro, ali prvo se malo, smiri,” rekao je pomirljivo Vučko. “Pogledaj se, još si sav izbezumljen, opet su te uhvatile tvoje vizije… Šta je sad bilo, šta si video?”

      “Ispričaću ti sve… kasnije... Ma, daću ti da pročitaš! Nisam bio baš najiskreniji sa tobom kad sam ti jutros rekao da ništa nisam zapamtio… Sve sam pamtio i sve sam zapisivao.. Videćeš!... Ali, ovo sad..,” rekao je Aleksa, duboko uzdahnuvši. Oči mu se napuniše suzama… “Video sam nešto strašno… Moram da vidim  proročicu da mi pomogne… da mi kaže sve šta me čeka… jer ako je ono što ja vidim, istina, ako su to stvari… koje će se dogoditi… onda, ja… ja…”, spustio je glavu, rukavom košulje brišući suze.

      “Dobro! Ući ćeš! Ali, i ja ulazim sa tobom!”, rekao je Vučko odlučno, pogledavši u dečaka, koji je sad samo stajao pored njih, i treptao očima. Nije se pobunio kad ga je Vučko uhvatio za ruku, otvorio mu šaku, u nju ubacio pare, i sklopio mu prste oko njih.

      Aleksa još jednom dukoko uzdahnu, napravi dva brza treptaja kapcima i na licu mu se odjednom odigra promena raspoloženja! Oči su mu sad sijale, ne od straha, ili boli, nego od nekog dečačkog ushićenja! Iako je takve njegove metamorfoze već više puta video, Vučko nije mogao sebi objasniti kako neko može tako brzo promeniti raspoloženje… U stvari, kad malo razmisli, i mogao je objasniti! Aleksa Lakić je bio vrhunski glumac, i ovo glumljeno raspoloženje je bilo njegova najomiljenija uloga! Gledao ga je, začudjeno, i zadivljeno, i uzvrati mu osmehom.

      “Pa, hajde, šta se čeka?”, reče mu Aleksa smejući se, i povuče ga za ruku prema ulazu u šatru.

29.12.2011.

Veštičje ludilo - Peto poglavlje

     Nekad je sve bilo mnogo lakše, pomislila je.

     Samo to „nekad“ je u njenom slucaju bio jedan potpuno neodredjen pojam. Nekad je pojam koji označava nešto što se desilo ranije od „sad“. Ali, kad je „sad“, u njenom slučaju, tek jedna nanosekunda rastegnuta na milenijume, kojoj mesto mozeš udenuti i tu i ovde, kad je možeš odživeti životom dugim celog ljudskog pokolenja, i duže, a da realno traje kraće od života jedne subatomske cestice, onda i ono vreme pre nego „sad“ nema nikakvo odredjenje... 

      Ako, uslovno, uzme da je „nekad“ ono vreme kad je postala svesna sebe, svoje neograničene moći, ali isto tako nesvesna i svoje ograničene uloge u ovoj tapiseriji koja se zove ljudski život, onda može reći da joj je tada bilo lakše nego sad. Koliko je vremena od tada proteklo, dva milenijuma ili samo jedan tren, nije znala. Uostalom, Ona vreme nije ni merila!

      Sebi je nadenula ime Livija, a mogla je biti i Marija i Magdalena, i šta god da poželi. Ipak, Livija joj je bila najdraža, njena najuspelija manifestacija, i zato se tako nazvala. Jer, u očima Oktavijana, koji joj je umro na rukama, videla je sav taj užas, trenutak pred smrti, u kome je neizmerno uživala, trenutak kad je pomislio da je shvatio ko je Ona!

      Ali sad, uslovno „sad“, kada se prvi put pojavio taj dečak, sa nasmejanim očima, njena najgora noćna mora, osećala je to, tek je počinjala...

      I tek je sad uvidela svu beznačajnost sopstvene moći, koja ju je bila opila, jer, protiv njega, kao da je igrala otvorenih karata, i on je celu njenu igru uspevao da prozre.

      Ali, pomislila je opet, igra još nije bila gotova!

28.12.2011.

Veštičje ludilo - Četvrto poglavlje

      “Moram da ga stignem,” rekao je Laki.

      Zukić ga je pogledao iznenađeno i rekao:

      “Da ga stigneš? Pa, odvezao se sto pedeset na sat! Do sad je već ili u Novom Beogradu, ili u Bulevaru! Kako znaš gde je otišao? Možda je već i kod kuće.”

      Zukić je bio u pravu.  Samo, Laki je sumnjao da se Mile odvezao kući! Sad je mogao autom da se vozi čitavu noć po celom gradu, i da ga ne nađe. Ali, devojku je pronašao! Laki je video da je ona još ispred kluba, sad se nemoćno okretala oko sebe, kao da ne zna gde je!

      “Hajde u klub, da staviš led na tu usnu, grozno izgleda. I da popijemo pivo,” rekao mu je Zukić.

      Kad su prišli devojci, ispod njene kovrdžave duge crne kose, Laki je, sa iznenađenjem, prepoznao Marijine crte lica. Samo, ova devojka je imala krupne, zelene oči, za razliku od Marije, koja je imala plave. Podsetio ga je ovaj trenutak na onaj od pre 15 godina, u kući njegove majke, kad se Marija probudila iz transa! Devojka ih je gledala iznenađeno, ne shvatajući gde se nalazi. I Laki je shvatio da ga prvi utisak nije prevario, ova devojka jeste se upravo probudila iz hipnoze!

      Zukić ih je predstavio jedno drugom.

      Magdalena, pomislio je Laki, u tvojoj porodici izgleda i nema puno mašte u izboru imena...

      „Jeli tu negde Mile?“, pitala je Magdalena Zukića.

      „Odvezao se motorom,“ odgovorio je Zukić, ne razumejući kako to i ona nije videla, pa Mile se pozdravio sa njom pre nego što je otišao.

      „Magdalena, neobično ime, predpostavljam da si ga dobila po baki?“, upitao je Laki, dok su ulazili u klub, i dobio je odgovor koji je očekivao.

      „Po baki? Ne znam, ja sam, zapravo, usvojena...“, rekla je tiho Magdalena, skoro izvinjavajući se.

      Magdalena je polako dolazila sebi, posle šoka u kome se iznenada našla pre par minuta, ispred kluba... Celo veče je bila sa Milom, sedeli su sami u skrivenom separeu iza šanka, rezervisanom samo za gazdu lokala koji je retko dolazio, bilo joj je divno, čak su se i poljubili, a onda joj se svest zamračila...!, ničega se nije sećala, dok se nije probudila, sama ispred kluba, a par metara dalje je bila neka gužva, i Mile nije bio sa njom!

      Seli su u isti separe u kome su sedeli Magdalena i Mile. Zukić je otišao za šank da pronađe led.

      Laki je par trenutaka procenjivao, a onda odlučio da ovoj devojci upravo sada mora sve da ispriča. Sada je trenutak bio pravi, još je bila pod utiskom gubitka svesti, baš kao i Marija onda pre 15 godina, nije mogla da objasni sebi šta joj se desilo, i sad je bila naprijemčivija za skoro fantastičnu istinu!

      „Ličiš na svoju sestru, Mariju!“ rekao joj gledajući je pravo u oči.

      Lecnula se, pogledala ga iznenađeno, njene krupne zelene oči sad su bile još veće.

      „Nemam sestru... imam brata...“ a onda je zastala, shvativši da priča o svojoj usvojenoj porodici. A o kojoj to priča ovaj čovek?

      „Mislim na tvoju rođenu sestru,“ rekao je Laki, i dalje je gledajući pravo u oči. „Ona je u Parizu, mi smo stari prijatelji! Poznavao sam i tvoju majku, Roksandu, a i tvoju baku, Magdalenu Ranitijević!“

      Magdalena nije znala za sestru i baku, ali njena majka jeste se zvala Roksanda Ranitijević, to je pisalo i u njenom izvodu iz matične knjige rođenih, pored onog, otac nepoznat! I majke se jedva sećala, imala je samo četiri godine kad je ona iznenada nestala, i ostavila je samu! A sad se pojavio ovaj čovek, koji je poznavao njenu majku?! Da nije on njen otac?

      „Poznavao si moju majku? Kada?“ upitala ga je sa isčekivanjem.

      Laki se zamislio. Nije baš zgodno da joj priču počne od njene mrtve majke, za čiju sudbinu Magdalena i ne zna.

      „Davno. Ali, sa tvojom sestrom, Marijom, pričao sam danas telefonom. Ona te traži, i ja joj u tome pomažem.“ Namerno je okrenuo priču na Mariju, da ne mora sad da objašnjava kako je skončala Roksanda!

      „Da nisi ti neki privatni detektiv?“

      Zukić se vratio, noseći kesu sa ledom, dva piva i vodku. Čuo je zadnje pitanje, i nasmejao se.

      „Laki je tajni agent 007, sa dozvolom za ubijanje, samo što ne zna da se tuče! Ljudi, o čemu vi to pričate?“, rekao je smejući se. A onda se uozbiljio, videvši i njihova ozbiljna lica. „Hajde da mi nešto trgnemo, bilo je i previše uzbuđenja za danas!“, rekao je sedajući pored Magdalene. Laki je sedeo prema njima.

      Brzo je razmišljao. Znao je da je Zukić Milov prijatelj. Magdaleni se sviđao Mile,  a i gledala ga je širom otvorenih očiju, željna da čuje priču o svojoj porodici. Sad, kad je Mile u najvećoj opasnosti, morao je da traži saveznike. Već je sam sebe proklinjao što mu nije ranije rekao o svojim sumnjama, nego je pokušavao da sve reši sam!

      Odlučio se da im oboma kaže sve o svom, i Milovom prokletstvu!

      “Mislim da Vam još jedno uzbuđenje tek sledi, ako ste spremni da vam nešto ispričam!”, rekao je, gledajući ih ozbiljno.

      Većina gostiju kluba je bila otišla i u tom trenutku konobar je utišao muziku i ugasio mnoga svetla u klubu. Ostalo je samo neonsko svetlo, jedno iznad njihovih glava obojilo je njihova lica neprirodnom bojom, dok su im beonjače svetlele. Izgledali su kao tri zaverenika koji, udruženi u zajedničkom planu, planiraju da promene svet!

      Uz uvodne taktove “Zombie” od Crannberies, koji su se tako zgodno i proročki pojavili i zavladali prostorom, Laki je, povremeno stavljajući kesu sa ledom na usnu, da bi napravio dramsku pauzu, počeo da priča:

      “U nasem narodu postoji mnogo prica ‘sa one strane’, o vesticama, vilama, vampirima, gatanju i proricanju sudbine, iz bogate metafizicke riznice naroda koji sebe zove ‘nebeskim’. Svi smo čuli za Savu Savanovića, našeg srpskog vampira u koga se više veruje nego u onog transilvanijskog i holivudskog, Vlada Tepeša, poznatijeg pod imenom ‘Drakula’… Mnogo naš seljak zna i o vilama, koje noću konjima upletu grivu u bezbroj malih pletenica, o zlim činima koje zle veštice podmeću dobrim ljudima, o duhovima koji na mostovima čekaju putnike koji noću okasne… Ja u mojoj biblioteci imam na desetine knjiga o verovanju i praznoverju u srpskom narodu, njegovoj mitologiji i tradiciji… Sve je to deo jedne bogate bastine jednog starog slovenskog naroda, koji svoje secanje vuče još od svojih paganskih predaka…

      Ali, kao i kod religije, nema tu, niti kome trebaju dokazi, ovde je sve prepušteno veri ili neverici.  Pričam sav ovaj uvod, jer želim reći da sam i sam bio skeptik kad su u pitanju ove stvari. I sad smatram da je ogromna većina tih priča izmišljena u dugim zimskim noćima, kad se nije imalo šta raditi, nego pripovedati priče…”

      Laki je zastao, posmarajući učinak svog uvoda na svoje slušaoce. Njihova lica su bila ozbiljna, a Zukić je čak, promeškoljivši se na stolici, tiho dodao: “Za to uplitanje pletenica konjima, i ja sam čuo…” 

      “Priča koju vam sada pričam mogla bi takodje da se podvede u ova praznoverja,” nastavio je Laki, “sa samo jednom važnom razlikom, a to je da je ona – istinita! Jer, to je priča koja je promenila život i meni, i celoj mojoj familiji… ali i tebi, i tvojoj familiji, Magdalena…!”

      Magdalena je samo još šire otvorila oči, ali nije ništa rekla.

      “Sve je počelo pre 115 godina, septembra 1895. godine u Lakićima, u okolini Valjeva. Moj daleki predak, Aleksa Lakić, verovatno je ubio  tvoju daleku pretkinju, Magdalenu Simonović i njenog maloletnog brata… Kažem, verovatno, jer dokaza ni sudjenja nikad nije ni bilo, tela žrtava nikad nisu pronadjena, a sam Aleksa je izvršio samoubistvo u ludnici, nekoliko meseci kasnije. I sve bi to bila samo još jedan nerazjašnjen zločin, kojih je naša istorija puna, da to nije bio i početak mnogobrojnih prirodno neobjašnjivih dogadjaja, u koju su uvučeni preostali pripadnici i moje i tvoje loze, Magdalena, od tog vremena, pa sve do današnjeg dana!”

      I Laki je nastavio da priča o svim dogadjajima koji su usledili, počev od Arandjela Lakića i spaljivanja kuće, pa sve do zadnjih dogadjaja vezanih za danasnje putovanje u Lakiće, o svojim sumnjama i pronalaženju dokaza da je i Mile upleten u ovo prokletstvo. Nije prećutao ni jedan detalj, ma koliko po njega bio neprijatan, a ispričao je i o svojim snovima, ako su to bili snovi, ili vizije, kako je to definisao Vukadin Luković. Magdalena je svo vreme ćutala, ali, dok je pričao o užasu 1995. godine  u njegovoj rodnoj kući, Laki je primetio da je počela tiho da plače…

      Laki je završio sa pričom. Gledao je lica svojih slušalaca. Magdalenine oči su se caklile od suza, dok je Zukić sagnuo glavu i  ćutao. Onda duboku uzdahnu, podiže glavu i upita Lakija:

      „Šta treba ja da uradim? Kako da pomognem tebi i Milu?“

      Laki je zapalio cigaretu. Ispušten dim u svetlosti neonke napravio mu je oreol oko glave.

      „Budi sa Magdalenom. Pripazi da ona i Mile za sada više ne dolaze u kontakt, dok se stvari ne reše... Odvedi je kod sebe, ako se ona slaže...?“ Laki je upitno pogledao Magdalenu, i ona, posle manjeg oklevanja, klimnu glavom.

      U tom trenutku, kao prasak bičem, odjeknuo je zvuk pucanja jedne čaše na njihovom stolu. Srča stakla se rasula po celoj ploči stola, čaša se  bila, bukvalno, raspala! Magdalena se trgla unazad, a Zukić je skočio sa sedišta.

      Laki je mirno sedeo, obavijen dimom.

      „Čini mi se da je ovo upozorenje, da smo već predugo ja i Magdalena u istoj prostoriji!“, rekao je Laki.

28.12.2011.

Veštičje ludilo - Treće poglavlje

      Dečak ispred šatre imao je oko petnaest godina.  Bio je obučen u frak kakav nose  mađioničari, ali na golo telo, bez košulje. Imao je nauljenu, unazad začešljanu  kosu i nacrtane brkove. Žonglirao je svojim štapom i šeširom, vešto ih okrećući u rukama. Aleksa ga je zapazio još pre nego što je video reklamu na drvenoj tabli pored njega. Zastao je i netremice ga je gledao.

      “Tvoja sudbina je u tvojim rukama!”, čitao je Vučko sa table, smejući se i pokazujući je Aleksi. “Čitanje sudbine sa dlana… budućnost je izvesna… Aleksa, evo ti konkurencije!”

      Vučko je već bio pripit. Smejao se kao lud na brašno i gurkao Aleksu da pogleda.

      Aleksa mu je grubo odgurnuo ruku, i prostrelio ga besnim pogledom, od koga se ovaj uozbiljio i počeo češkati po glavi. Da li je shvatio da mu je šala bila neumesna, ili se povukao videvši da je Aleksa odjednom, ponovo, u svom mračnom raspoloženju, uglavnom, odmah je zaćutao.

      Aleksa je pogledom okrznuo tablu i zaustavio ga na ulazu u šatru.

      Unutrašnjost se nije videla od zavese, ali, odjednom, Aleksa je pomislio da zna šta ga čeka unutra!

      Stajao je paralisan nekoliko trenutaka, osećajući kako mu sce lupa u grudima poput kanonade vojničkih topova.

      Dečak, koji je Aleksino nepomeranje pogrešno shvatio kao oklevanje i neodlučnost, brzo se okrenuo prema njemu, gurajući mu šešir pred grudi i pevljivim, zvonkim glasom ga nagovarao: “Uđite, gospodine, samo pet dinara za čitanje iz dlana, pare vraćamo ako nešto slažemo!”

      Aleksa se prenuo, ubacio novac u šešir, i odlučno zakoračio prema ulazu.

      Za njim je tromo krenuo i Vučko, ali ga je zaustavio, kao zatvorena kapija, dečakov ispružen štap, koga je ovaj vešto zamenio umesto šešira.

      “Jedan po jedan, gospodine, samo jedan po jedan!” rekao je dečak Vučku.

      Aleksa je zakoračio prema ulazu u šatru.

      A onda, sve se promenillo.

      Odjednom, ulaz je počeo da se udaljava… Napravio je još jedan korak, i sledeći put njegova noga je završila do članaka u vodi…

       Šatre, dečaka sa štapom, ni Vučka, više nije bilo!

      Okrenuo se oko sebe…

      …Senke lišća igrale su mu na licu samo njima znanu igru skrivalicu, uz muziku šumske ptice. Kao mačevi, srpovi sunčeve svetlosti ulazili su mu u oko, i on ga zatvori, pa opet otvori, i sad nije bilo svetla, ali nije bila ni tama. Voda mu je veselo klokotala oko nožnih prstiju, spirajući crnilo višenedeljnog nepranja... Sagao se, i zahvativši šakama hladnu penu talasića, ispljuskao se po golim grudima. Stresavši se od iznenadne drhtavice, opet se sagao i sad je punio usta hladnom tečnošću, proždirao ju je halapljivo, a višak iz šaka razbacivao po ramenima i leđima... I to mu nije bilo dosta, nego je seo u šljunkovito korito i veslao rukama, gurajući sa plitkom vodom i gomile belih, sivih i crvenih oblutaka sa dna. Osetio se oslobođenim, i od odjednom osvojene slobode, dobio je želju da viče! I vikao je šumske ptice, vikao je istočni vetar, vikao je svakog koga se setio, a onda, onda više nije vikao, nego je samo vrištao od radosti!

      Ustao je go iz korita potoka, i onda se zatrčao uzvodno. Voda je negde bila plića, a negde dublja, i te dubine je preskakao, trčeći sve brže, ne osećajući bol od izudaranih i izranjavanih tabana. Pevao je sa pticom, koja ga je pratila, a onda im se pridružila još jedna, pa još jedna, pa je sada čitav ptičji hor pevao pesmu koju je on dirigovao! Bila je to pesma o jednoj lepoj ženi koja ga je čekala, negde tamo iza šume! I istrčao je go na obalu, šuma se pred njim rastvorila u puteljak, puteljak se provlačio izmeđju višedecenijskih hrastovih stabala. Osetio je žir ispod tabana, vetar mu je sušio kožu... Puteljak se razvlačio u šumski put, a on je, zadihan, ali ne i umoran, nastavio da trči... Šumski put se sad sa jedne strane razmakao, pogled mu puče sa leve strane ponovo prema potoku, dok su se hrastovi nastavili redjati u mimohodu njemu sa desna. Poleteo je opet prema vodi, sad već suv, i zapljeskao tabanima po površini vode, dižući vodoskoke...

      Izronio je iz vetra, preskačući preko vodoskoka, korakom kojim se u rat koračalo, i široko se nasmejao pokazujući dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku između tamo i ovde...

      Čovek se pojavio odjednom iz senke hrasta, imao je slepljenu kosu na čelu i bradu u kojoj je mogao poneti satljik rakije. Obučen u prosto seljačko odelo, i, iako je bilo vrućina, gunj bez rukava, kome je sunce progorevalo vrhove okovratnika. Stavio je prst desne ruke u bradu, negde u predelu usta, i šistao nesto kao „pššššššssss!“, utišavajući ga. U desnoj ruci nosio je vojničku pušku.

      Stajao je u potoku i znatiželjno posmatrao pridošlicu. Ovaj se sad teatralno okrenuo iza sebe, gledajući valjda da li ga neko prati, a onda progovorio sebi u bradu, a ona mu je progutala rečenicu... „Šta?“, pitao je pridošlicu jer ga nije čuo. Ovaj se okrenuo, i ponovo šištao: „ Ššššš...“, okrećući pušku po rukama. A onda, nešto razgovetnije, zasikta: „Jesi ti lud, šta li, gde ti je odelo, gde ti je puška, šta vrištiš kao da ti je nož pod grlom, Gavrilo Lakiću, moja budalo...?“

      I tada, iz pozadine svesti, dopirla mu je misao da on , u stvari ovog čoveka i poznaje, pa da, naravno da mora ga poznaje... I dok je stajao ispred njega, odjednom se postidi svoje golotinje, pokri je rukama i čučnu u vodu. I čovek se sagao, ponovo je gledao iza drveta, i jednom rukom ga pozivao da mu priđe, da mu se sakrije iza širokih, odrpanih leđa... Potrčao mu je, opet šljapkajući po vodi, a čovek se nestrpljivo okrete, pokazujući mu znak da stane, ...da se sagne, ...da požuri...? ...sad se pitao, kakav mu to čovek znak pokazuje, jer ovaj je sad nestrpljivo i nerazumljivo mlatarao šakom?  Da stane, ili da krene polako? I šta to ovaj zagleda, tamo u šumi?

      Ne shvatajući više šta se od njega očekuje da uradi, on ponovo čučnu, ali sad bliže obali, noge do članaka, šake i vrhovi guzova su mu bili u vodi...

      Izgleda da je dobro uradio, jer se pridošlicina ruka smirila, čučao je pored drveta i osluškivao šumske zvukove. Onda se polako okrete i sede ispod drveta, naslonivši se na stablo. Izgledao je umiren, ne uočivši onoga koga se plašio da će ga pratiti. Polako je izvadio kesu sa duvanom iz džepa pantalona, prodžarao po njoj prljavim prstima, izvadio malo na papirić i počeo da zavija cigaru. „Moramo sačekati mrak da uđemo u Lakiće, kaže mi Milutin Jevđić da su oni otpadnici nekrsti formirali i tamo oslobodilački odbor i da stražare po celom kraju,“ počeo je tiho da mu priča, pušeći. „Kaže da naročito paze na našu kuću, onaj lopov Rajević se natovrzo na mene otkad su mu sina zaklali zimus kod Korenite... A on je sad tamo neka glavna budža, seme mu se zatrlo, dabogda! Misli da sam ga ja zaklao, a nisam, ovoga mi krsta, ne bih ja na decu, greh je. Njega bih, ne bih dvaput razmislio, ali na decu, nikad! Kaže mi moj imenjak i pobratim Milutin, svaki dan je kod tvoje Ilinke, raspituje se, pretresa, džukela, a znam da je bacio oko na lepu ženu, svidela mu se, ona njegova, kažu, ne da mu da se na nju popne, prava Srpkinja, iz ugledne kuće, vratila se ocu početkom rata i sad za njega ni da čuje... Zato mi još više žao sina joj,  i njen je sin, nije samo od one džukele. Ko zna, možda su ga i oni nekrsti zaklali, da bi na nas ljagu bacili! Šta je za njih da ubiju srpče od četrnaest leta...“, govorio je, činilo se više sebi, nego njemu. „ Ti, kaže Milutin, možeš ostati kod kuće, nakupili su i za tebe svedoke da nisi bio u četnicima, svi ovi naši koji su se već vratili će potvrditi, potvrdiće i pop Nikodije, čak je našao i neke njihove da podrže i overe ispravu. A ja, šta ću, dok je kopilan Rajević živ, moram u šumu! Inače će me u aps, na tešku robiju, ako me i ne ubiju, nije nevernicima verovati! Milutin će mi donositi hranu, ti i Ilinka ne možete, na vas će motriti. Neće ovo njihovo dugo, kažu da će Englezi pomoći kralju da se vrati, za mesec, dva, pre jeseni... A onda će ona džukela videti, ko je Milutin Lakić!“ Pričao je još neko vreme, hrabreći samog sebe, a onda mu pogled ponovo pade na mladića u potoku, koji je je još uvek go čučao, kao da vrši nuždu. „A što se ti, crni sine, ne oblačiš, gde su ti čakšire?“, pitao ga je iznenađeno, kao da ga sad prvi put vidi.

      Ha, dobro pitanje, pomisli mladić, gde su mi čakšire, tamo negde nizvodno potoka, valjda, nije se sećao... Zapravo, ne zna ni ko je ovaj čovek, koji kaže da se zove Milutin, iako mu je u glavi neki čudan osećaj da ga poznaje? I, što je još čudnije, ne zna ni ko je on sam, iako ga je ovaj Milutin nazvao Gavrilom? I čitavo ovo bulažnjenje Milutinovo bilo mu je nerazumljivo, ne zna on ni ko su nekrsti, ni ko su četnici, a kako da zna, kad ni sam nije sav svoj? I bi mu smešna ova situacija, i opet se zasmejao, kao malopre, dok je šljapkao po potoku...

      Milutin ga je sad gledao ozbiljno, dok mu se ovaj smejao, a onda mu se lice namrači, ustade i poče da viče: „ Što se smeješ, nesrećniče? Gde ti je odelo, nesrećniče? Gde ti je odeća, crni Gavrilo?!“ Zaboravio je Milutin sad i na oprez, i nije mario da li ga je neko pratio, video je sina poludelog u vodi, kako se histerično smeje, ustaje, i pruža ruku sa ispruženim prstom prema njemu, u njegova prsa. „Šta, šta...“, gledao je sebi u košulju, ništa nije video, bila je stara, potrgana i prljava, isto kao i juče, pa zar ga Gavrilo, zajebava, šta je njemu?! I smrači se od besa!

      I stajali su tako, jedan prema drugom, bradati čovek na obali, iznenađen i skamenjen, i goli golobradi mladić u potoku, sad već histerično smejući mu se u lice! Gledali su jedan u drugog, i nisu primetili treću priliku,  ženu duge crne, raspuštene kose, u beloj halljini, koja je stajala na šumskom putu, i sa ispruženim rukama, dirigovala njima, kao lutkama na kanapima!

      Milutin lagano podiže pušku prema Gavrilu. Ovaj mu je sad prilazio, skačući uvis i trupkajući nogama po vodi, nesvestan puške, očigledno odlično se zabavljajući! Na dva koraka od Milutina, puška je opalila pravo u Gavrilove grudi. Još se smejao, sada već gubeći vazduh, i dok je padao, uhvatio se za Milutinove noge. Pokušavajući da se uz njega popne, stezao mu je grčevito prljave pantalone. A onda je jednom zakrkljao i opustio se...

      Milutin je, kao hipnotisan, repetirao, i sad okrenuo pušku prema svojoj bradi. Zažmurio je i palcem gurnuo okidač.

      Bio je mrtav još pre nego što je pao preko sina.

      Žena u belom je spustila ruke.

      Samo par trenutaka je još stajala, a onda se okrenula i lagano vratila šumskim putem, dalje od potoka... Njen posao ovde bio je završen.

19.12.2011.

Veštičje ludilo - Drugo poglavlje

      Laki nije mogao da ispusti iz ruku knjigu Nikodija Stefanovića.

      Prvo je počeo samo da prelistava i traži stranice u kojima se pominju njegovi preci. Bilo je toga na više mesta, paroh Nikodije Stefanović je imao takav stil pisanja, da skače sa teme na temu, nešto započne, ali ne dovrši, pa se na narednim stranicama opet ponovo vrati tome… Plašeći se da će mu promaći nešto važno, Laki je uzdahnuo, i počeo da čita redom…

      U Beograd je stigao kasno, oko osam uveče i odmah, još u autu, ispred zgrade, nazvao Mila. Iako je obećao, Mile nije bio u stanu. Otišao je  do kafića u kome je radio. Ponovo mu je obećao, da će, najkasnije za sat, doći do njega u klub.

      Kada su završili telefonski razgovor, Laki se pripremio za čitanje, a Mile, skoro odmah zaboravivši na obećanje,  okrenuo se društvu u kome je sedeo… Jer, sedeo je sa Magdalenom.

      Paroh Nikodije Stefanović svoj Letopis Lakićke parohije  započeo je svojevrsnim uporednim popisom po dekadama, tadašnjih punoletnih žitelja parohije, po familijama. Laki je odmah pronašao Milutina, Ilinku, Gavrila i Radovana Lakića, kao jedine punoletne predstavnike familije Lakića. Jovana nije bilo, verovatno zato što je u vreme prvog popisa 1941.g. bio maloletan, i nije bio u Lakićima, nego u Beogradu, a već u vreme drugog popisa 1946.g. više nije bio živ. Pronaša je i Lazara Lakića u popisu od 1956.g. Potražio je Simonoviće, ali njih nije bilo u Lakićima. Poslednji popis bio je 1976.g.

      Potom se paroh dao u predstavljanje istorije kraja, počev od izgradnje crkve pa do novijeg doba, posle rata. Na knjizi nije našao označenu godinu pisanja, ali obzirom da se istorija parohije zaustavila na sedamdesetim, kao i popisi, pretpostavio je da je tih godina paroh Nikodije Letopis i završio. Uporedo sa istorijom, autor je dao i istoriju familija u Lakićima, kad abl odakle dolazili. Primetio je da je veliki broj familija dolazio posle izgradnje crkve. O Arandjelu Lakiću bilo je dosta podataka, a prvi put tu je video able Vukadina Lukovića, beogradskog novinara poreklom iz tog kraja. Kad je naleteo na pominjanje nekakvih zabeleški o vizijama Alekse Lakića, koje je navodno napisao Vukadin,  Laki se obradovao, ali, autor kao da je na to zaboravio, prošao je već dvesta strana, ali Nikodije se tim vizijama nije ponovo vratio…

      Zadubljen u čitanje Nikodijevih gusto kucanih redova na požuteloj hartiji, zaboravio je na vreme.  Između dva lista, koji su se od vlage slepili, pokušavajući da ih odvoji, odjednom ga preplavi neko teško osećanje nemoći, poput svraba na polomljenoj nozi, ispod gipsa, gde  ne može dohvatiti… U naletu odjednom iskrsle panike, Laki oseti da mu stvari polako izmiču iz kontrole. Odloži knjigu na sto, i ne razdvojivši listove, Laki je gurnu od sebe, osećajući se kao neodgovorna čistačica kad gura počišćenu prljavštinu ispod tepiha!

      Sedeo je par trenutaka tako, gledajući u prazno, i pokušavajući da sabere misli… Zatezao je i opuštao bore na čelu, pokušavajući da se pribere, i odbaci zle slutnje od sebe, kao kad konj mreškajuci kožu u drhtajima, rasteruje muve…

      A zašto nema Mila, pomislio je, tražeći mobilni po džepovima, da vidi koliko je sati. Nije ga našao, i on se seti da ga je ostavio u autu, kad ga je poslednji put zvao ispred zgrade.

      Uzdahuo je duboko i ustao. Pošao je da siđe do prizemlja, da vidi koliko je sati na velikom, starinskom zidnom satu, sa kukavicom.

      Prolazeći pored šanka, oseti potrebu da otvori staklenu vitrinu i ispere grlo nekim alkoholom. Već je bio i zastao, i pogledom prelazio po flašama, ali se predomisli.

      Moram sačuvati bistru glavu, pomisli, alcohol mi tu neće pomoći!

      Na zidnom satu u klubu je bilo skoro jedanaest uveče, i Laki prebledi! Mile je trebao doći u devet, pa gde je on?!

      Zla slutnja mu se vratila, poput bumeranga! Skoro da je otrčao do auta po mobilni telefon, da ga opet pozove.

      Nije imao propuštenih poziva, video je čim ga je uzeo. Pozvao je Milov broj. Telefon sa druge strane je zvonio do kraja. Sa svakim novim driiiiingom, koji mu je parao uvo, dobijao je, kao iz šprica sa infuzijom, novu dozu adrenalina! Ne sačekavši da telefon automatski ponovi poziv, na šta je bio podešen, preduhitrio ga je i ponovio sam.

      I drugi put je telefon zvonio do kraja, bez odgovora!

      Sad već u groznici, pozvao je ponovo.

      Ovoga puta, već posle prvog driiiinga, veza se uspostavila. Iz telefona se začulo nekakav šum, kao kad skala na radiju nije na stanici…

      “Mile…,” započeo je, ali ga je besni glas iz slušalice prekinuo!

      “ Šta je, koju pičku materinu, što me non stop zivkaš! Koji si se kurac zalepio za mene, nisi mi mama, da me stalno proveravaš gde sam!” Presekao ga je ovaj ton kojim mu se Mile prvi put u životu obratio! A onda, dok je Mile, nastavio  da viče, iz pozadine je čuo nešto, od čega su mu se odjednom noge odsekle!

      Čuo je taj zvuk prosle noći, i nekoliko puta ranije, u snovima ali i u stvarnosti…

      Prvo iz daljine, a onda sve bliže, u pozadini iza Milovog glasa, čuo je onaj histeričan, zlurad smeh demonske žene, koja je bila već odavno mrtva!

      Mile je naglo prekinuo vezu!

      Zakasnio sam, zavrištalo je u Lakiju, Ona ga se već dočepala!     

      Onaj osećaj nemoći, koji je malopre, zbog slepljenih listova knjige osetio, vratio mu se sad, i u naletu panike, koja se pojačavala, udarajući poput bubnjara po njegovim bubnim opnama, Laki se nasloni na auto, da ne padne! Osećao je kako mu se glava prazni, kao kad neko sa hard diska mišem briše podatke! I, već sledećeg trenutka, stajao je prazan, oslonjen sa obe ruke na krov auta, i gledao u jednu tačku, u smeru ulice iz koga dolaze autobusi Gradskog saobraćajnog… Samo što je ulica sada bila pusta, i niko nije dolazio, bio je tu sam ispod neba, poslednji čovek na ulici, u gradu, na svetu…

      A onda su počele da mu se ređaju slike ispred očiju! Lazar, koji mu prilazi sa zatravljenog puta, u ruci nosi lovačku pušku i smeši mu se… Lenka, kako izlazi iz sobe sa istom tom puškom, i pruža mu je… Marko, stoji ispod drveta, oslonjen, i traži svoju pumpicu po džepovima… Aranđel, koji stoji na livadi i gleda u plamene jezike kuće na brežuljku, skida svoj karabin sa ramena i naslanja cev ispod brade… Aleksa, kako se penje na stranicu kreveta, vezuje jedan kraj krevetskog čaršava za kuku od lustera, a drugi kraj pruža njemu… I Mile… šeta livadom, prema kući na brežuljku obrasloj bršljanom, milujući rukom vrhove izdjiklalih travki… onda se okreće, kao da je nešto čuo, i gleda u njega, ne prepoznavajući ga…

      Zvuk frule dolazi mu iza ledja i on se okreće. Da… To je dečak Koji-Se-Ne-Zove-Marko, dolazi stazicom iz šume, i svira… Prišavši mu, prestaje da svira, ozbiljan, vraća frulu u džep pantalona. “Još ništa nije završeno. Nije ništa onako kako izgleda da jeste,” kaže mu, a onda mu pokazuje prema kući na brežuljku obrasloj bršljanom, i dodaje “i ona kuća nije kuća Alekse Lakića, ali krije njenu tajnu!” “Gde krije?” pita Laki. Dečak se smeši. “O, moraš da gledaš ispod kapaka zatvorenih očiju, jer oči nisu tako savršene da vide nevidljivo. Gledaj srcem, ono će ti pokazati skrivene tragove.” A onda se okreće, da ode. “Čekaj,” kaže Laki. “Ko si ti?” Dečak se smeje. “Zar još nisi shvatio? Ja sam ti!” Mahne mu i odlazi prema šumi…

      Slike nestaju u svetlosti farova koji dolazi niz ulicu.  Prolazi pored njega i Laki odjednom oseća  mu se sva čula i mogućnost pokreta vratili.

      Još ništa nije završeno, rekao je dečak… rekao sam ja?, pomislio je Laki. Pa naravno, Mile je još živ, Ona mu još nije naudila, ništa mu se nije još dogodilo, a možda i neće, ako požuriš!, kaže sam sebi. Koliko sam vremena izgubio, pomislio je, i pogledao u telefon. 23.03h, dobro je, izgubljeno je samo par minuta…

      Kad je pre više od petnaest godina kupio svoj golf kabriolet, Laki ga je nabudžio, ubacio motor 1600 kubika na benzin, spustio ga ugradivši mu tvrde amortizere, niskoprofilne gume, napred široke, a pozadi još šire… Bio je ponosan, jer je voleo brzu vožnju, golf je razvijao brzinu od 200 km/h, i lako ulazio u krivine… Prekršivši najmanje tri saobraćajna propisa, od brze vožnje, nepropisnog preticanja do nepoštovanja prvenstva prolaza, Laki je za manje od petnaest minuta stigao od svoje zgrade do kluba u kome je Mile radio!

      Parkirao je ulicu niže, jer klub je bio u ulici u kojoj je saobraćaj zabranjen, i pretrčao je još tih dvesta metara.

      Ugledao ga je kroz suncobrane i letnje bašte susednih kafića, i pre nego što je stigao. Stajao je na ulazu u svoj klub sa jednom devojkom duge crne kose.

      “Mile!”, vuknuo ga je prilazeći.

      Kad se okrenuo prema njemu, okrenula se i devojka, i Laki  je na moment zastao, prepoznavši u njenom od mržnje iskrivljenom licu, lik one demonske žene koju je video poslednji put u kući svoje majke!

      “Ne!”, viknuo mu je i ponovo potrčao prema njima! Mile je brzim koracima pošao mu u susret, svojim prepoznatljivim hodom, izbacujući ramena napred, i blago se ljuljajući u kukovima. Ona je ostala nepomično pored ulaza.

      Dobro je, pomislio je Laki usporavajući, Ona je ostala. Gledao je u nju pored Mila, i video kako joj se lice sada iskrivilo u grč osmeha! I nije obratio pažnju na Milovo lice, jer da jeste, na njemu bi video šta će ga trenutak kasnije snaći, jer ovaj je, prišavši mu na korak, odjednom ispružio obe ruke i ogromnom silinom sa obe šake ga odgurnuo unazad! Laki je izgubio ravnotežu i tresnuo na leđa, rušeći pri tome sto kafića pored koga je prolazio!

      Jedna devojka za susednim stolom je vrištala, gosti lokala su počeli da ustaju sa svojih mesta, a Lakiju se pogled zamračio od iznenađenja i bola! Polako se podizao, pogledavši prvi put Milu u lice. Na njemu se ogledao nekontrolisan bes, oči su mu sijale od neonske rasvete. Laki nije uspeo ni da vidi pesnicu kojom ga je Mile, udarivši ga u usta, ponovo poslao nazad, na polomljen sto, sa koga je sa mukom ustao!

      Laki je bio visok preko 180 i težak preko 8o kg. Kad je bio mladji i radio na gradjevini, imao je snagu da podigne veći teret nego drugi radnici i spretnost da se vere po skelama. Zadnjih sedamnaest godina nije radio teške fizičke poslove, ali je zadržao dobru fizičku kondiciju. Ali, toliku snagu od dečka više nego upola mlađeg od njega, još nije video. Laki se u životu nije tukao, osim kad bi bio napadnut. Ali Milu, tuča je bio posao! Pa opet, iako je bio mišićav, poznavao borilačke veštine i bio fizički spreman, toliku snagu da može nekog od 80 kg da baci dva metra unazad, mogao je da mu pruži samo nekontrolisan bes pojačan adrenalinom, ili neka tajanstvena sila, u čega bi Laki više poverovao. O tome je Laki razmišljao dok je ponovo ležao leđima na krhotinama baštenskog stola… Pored još jednog iznenađenja, jer nije očekivao da bi ga Mile ikad udario, niti bi on njemu ikada uzvratio, u ovim trenucima, dok mu je usna tinjala raspirenim žarom, i leđa nije mogao da pomeri bez neizdrživog bola, nije osećao bes, nego neku tugu, i odjednom se osetio sam i prazan…

      Već se između njega i Mila okupila gomila ljudi, gostiju iz bašta više lokala, a stvorio se tu i Zukić, Laki ga je znao jer je dosta puta bio sa Milom kod njega uveče na galeriji.  Zukić je pričao nešto Milu, držeći ga za ramena. Mile je još jednom, pored Zukićevog ramena, ispružio ruku u Lakijevom pravcu, zapretio mu prstom i prosiktao kroz zube:

      “Ti! Skloni se od mene!” A onda se okrenuo i pošao niz ulicu, dalje od kafića.

      Neki ljudi su mu pomogli da ustane, iako bi najradije ostao tu da leži dok ne umre! Jedan momak ga je pitao, da li je dobro, neka devojka je vikala da treba zvati policiju. Prišao mu je i Zukić, uhvatio ga ispod ruke i pitao ga:

      “Šta je to sa vama dvojicom?”

      Laki mu nije odgovorio, okrenuo se da pogleda gde je ona devojka. Stajala je još uvek na istom mestu, dvadesetak metara od njega, ali nije mogao da joj vidi lice od raspuštene duge, crne, kovrdžave kose, jer je glavu sagla prema trotoaru. Bila je ukočena i nepomična.

      Setio se u bunaru ubijene devojke iz japanskog filma Krug, i  telom mu je   prostrujala jeza.    

      Udahnuo je duboko, sabrao se i hteo je da pođe prema njoj, a onda je iza sebe čuo zvuk motora. Odmah je znao da je to Milov motor.

      Prošao je pored njih, dok su se ljudi sklanjali da ih ne pregazi. Ispred devojke je naglo zakočio i napravio zadnjim točkom okret od 180 stepeni, dok je guma cičala od trenja. Zaustavio  se prema njima, devojka je i dalje stajala sa strane iza njega, okrenuo je glavu za trenutak prema njoj, nešto joj doviknuo i zaturirao motor.

      Laki je gledao mnogo filmova, ali strah koji ga je sledećeg trenutka obuzeo, nikad nije osetio!

      Iz devojke, koja je ostala nepomična, materijalizovala se i izdvojila bela demonska prilika žene duge crne kose u beloj haljini, i pogledavši u Lakija pobedonosnim pogledom, licem iskrivljenim euforičnim smehom, prišla motoru, zadigla haljinu do iznad butina, zaslepila ga belinom  koža njenih dugih nogu, i popela se na sedište iza Mila, hvatajući ga oko struka! Mile je u istom trenutku krenuo, ubrzavajući pored njih i odleteo niz ulicu. Sve više je ubrzavao, dok mu je iza leđa sedela smrt i histerično im se smejala!

      “Jesi li video ko je sedeo iza Mila? Jesi video?!”, zavrištao je Laki Zukiću u uvo.

      Zukić ga je gledao belo. Rekao je:

      “Nije sedeo niko. Mile je otišao sam!”

13.12.2011.

Veštičje ludilo - Prvo poglavlje

      Aleksa Lakić je otvorio svoje otežale kapke, a onda ih ponovo brzo zatvorio, jer ga je zaslepila sunčeva svetlost koja je dolazila sa prozora…

      Činilo mu se da mu udara sto dobošara po unutrašnjosti lobanje. Zaklonio je oči šakom i ponovo otvorio kapke…

      Pozdravio ga je od muva upljuvan plafon, na kome su se igrale senke od zavesa.  U sobi se osećao, baš kao i u njegovim ustima, ustajao miris izdahnutog alkohola.

      E, moj Aleksa, pomislio je, noćas si se opet ubijao od onog kiselog crnog vina, koje je je podvaljivao matori prefrigani krčmar, kao svoje najbolje i najskuplje piće!

      Polakao se pridigao na laktovima. Ležao je obučen, samo bez cipela, i sa raskopčanom košuljom na golim grudima. Spustio je noge i seo na krevetu, trljajući rukama ukočen vrat. Odjednom se odlučio, ustao i prišao do malog umivaonika pored kreveta, nasuo iz bokala pored, malo vode u šaku i ispljuskao se po licu. Okrenuo se, tražeći peškir, ali ga nije bilo. Zato je svukao sa sebe košulju, obrisao se njom, i bacio je iza sebe, na krevet.

      Nalazio se u maloj sobi iznad krčme, nameštenoj samo najneophodnijim inventarom. Krevet, stolica, umivaonik, orman. I prljava zavesa, kroz koju je ulazilo septembarsko sunce, koje ga je i probudilo. Pogledao je na svoj džepni zlatni sat, koji mu je stajao u džepu prsluka okačenog, zajedno sa sakoom, na stolici pored vrata. Bilo je deset prepodne.

      Sad se prisećao. Nalazio se u Šapcu. Sinoć je sa Vučkom Lukovićem, svojim najvernijim pratiocem, bio u kupleraju, kod gospođe Trmčić. Doveli su dve zgodne crnke, groteskno našminkane, i pili su zajedno, dole, u krčmi. Zadnje čega se sećao bio je histeričan smeh relativno starije, jer je mladja bila još u pubertetskom dobu. A onda… ništa. Praznina.

      Još jedan od mojih izleta u ništavilo, pomislio je.

      Vučkova soba je bila pored njegove.

      Izašao je u mali hodnik, i otvorio susedna vrata.

      Zapahnuo ga je miris alkohola, pomešan sa zadahom oznojenih tela, i on na trenutak zastade, ošamućen. Onda otvori širom vrata i besno uđe u Vučkovu sobu.

      Ležali su svo troje, goli, nepokriveni, isprepleteni na uskom krevetu. Vučko je ležao u sredini, golim dupetom prema gore, u sise starije zagnjurivši glavu, i držeći jednu ruku na venerinom bregu mlađe.  

      Pobesnevši odjednom, ni sam ne znajući zašto, možda zato što ih je Vučko prisvojio obe, iako je on sve plaćao, snažno ga je udario šamarom po goloj stražnjici.

      Zvuk pljeska po goloj koži odjeknuo je kao pucanj bičem. Kad je podigao šaku, video je crveni trag svojih prstiju na bledoj koži. Vučko se prenuo iz sna, i sa iznenađenjem ga pogledao. Njegovo lepo, mlado lice odražavalo je zbunjenost kad ga je prepoznao.

      Aleksu u tom trenutku prođe ljutnja, i skoro da mu se na licu pokaza kajanje zbog svoje brutalnosti prema prijatelju. Ali, da bi sprečio da se to vidi, on pljesnu šakama i oštro se obrati devojkama, koje su se meškoljile, takođe probuđene.

      “Marš, kupite prnje vas dve, da vas više ne vidim!” Udario je još nekoliko puta šakom o šaku, i odmakao se od kreveta, okrećući im leđa.

      Devojke su već bile znale za njegova promenljiva raspoloženja, i hitro skočiše, skupljajući svoju garderobu po podu.

      “Brže to, ćurke jedne!” Nije im dao da se tu oblače, nego ih izgura u hodnik i za njima zalupi vrata.

      Okrenuo se prema Vučku, koji je sad sedeo raširenih nogu, go, na krevetu, i češkao svoju zamršenu smeđu kosu, znatiželjno ga posmatrajući. Njegov polni organ, još uvek nabrekao, stajao je uzdignut iznad dlakama obraslih mošnica, i  činilo mu se kao da ga je i on posmatrao.

      Aleksa prasnu u veseo, zvonki smeh. Priđe Vučku, pogladi ga po kosi, a onda sede pored njega zagrlivši ga oko ramena, i dalje se smejući.

      Sad se smejao i Vučko, još uvek ga posmatrajući ispod oka.

      Vukadin Vučko Luković bio je inteligentni, dvadesetdvogodišnji student, njegov komšija iz Lakića. Studirao je novinarstvo. Kada se početkom leta vratio iz Beograda u Lakiće na ferije, Aleksa ga je prosto oteo, da ga prati po kafanama. I evo, već skoro tri meseca skoro da i nisu bili u Lakićima, život su provodili u Aleksinoj raskošnoj kočiji sa četiri vranca, seljakajući se od konaka do konaka, od Valjeva do Šapca.

      Vučkovom ocu Iliji Lukoviću ta činjenica nije bila baš najprijatnija, ali Aleksa Lakić je bio Aranđelov sin, i on se nije usuđivao da se suprotstavi. Čak ga je i Aranđelova žena Radica jednom prilikom zamolila da kaže Vučku da malo pripazi na Aleksu, jer je stariji i obrazovaniji (nije dodala i siromašniji, iako je to visilo u zraku) i on se pomirio sa sinovljevim lutanjem. Samo, jedva je čekao da prođu ferije, da se Vučko vrati u Beograd i odvoji od Alekse Lakića.

      Vučko, opet, ovo lutanje je shvatao kao nekakvu životnu praksu, koja će mu koristiti u pozivu, a za koju bi bio prikraćen, obzirom na svoje slabije imovno stanje, da nije sreo Aleksu. A i bio je zavoleo svog godinu dana mlađeg bogatog prijatelja, i, znao je, bio mu je itekako potreban. Tek sada, posle tri meseca, polako je shvatao da se iza maske siledžije, don žuana, i boema, krije jedan sasvim drukčiji, dobar ali  nesrećan mladić.

      “Jebo te onaj, koji ti je prvi digao nogu da vidi šta si,” rekao je Aleksa kad mu se stišao smeh. “Kakvog je jebača napravio!” Sad je namigivao Vučku, pokazujući očima na zgužvan krevet.

      “Izvini, trebao sam ih sinoć oterati, kad si ti…” zaćutao je, ne želeći da izgovori da je on, Aleksa, i sinoć imao napad.

      Aleksa Lakić se u momentu oneraspoložio.

      “Jeli opet…?” pitao je sad Aleksa tišim glasom.

      “… Da.” Vučko ga je gledao u oči. “Samo si sedeo ukočenog pogleda u jednu tačku. Ja i Hornberg smo te doneli gore u sobu…”

      Leon Hornberg je bio njihov kamarad po piću, mladi Jevrejin, advokat iz Šapca.

      Aleksa je uzdahnuo, i opustio ruke pored sebe. Sedeo je tako i gledao negde kroz prozor. Odjednom se odlučio, i tiho poče da priča.

      “Često se ne sećam ničeg, ali ponekad, kao kroz maglu, prisećam se nekih slika koje sam video dok sam u tom transu… Obično je to neka velika bela soba bez prozora, u kojoj vidim jednog mladića, u nekom tesnom, uz telo pripijenom, belom kožnom odelu, sedi na sredini sobe na nekoj čudnoj beloj stolici, nije od drveta, niti gvoždja, nego od nekog tankog i lakog materijala. Taj mladić liči na mene, ponekad mislim da sam to ja, samo malo stariji… Mladić je crnokos, zelenih očiju, glatko obrijan, nema bradu ni brkove, poput mene. Priča mi dubokim, odlučnim, ali umirujućim glasom. Svo vreme mi se smeši. Priča mi neke čudne stvari. U jednom trenutku, soba oko nas nestane i pojavimo se u nekom prostoru, nekad je to napolju, nekad  unutra. Posmatramo neke ljude, neke dogadjaje, ali ne iz ovog vremena. Čini mi se da je to neka daleka budućnost. Pokazuje mi ratove nekim čudnim oružjima, vojnike neobično obučene, ogromne strahote… Nekad gledamo neki nepoznat grad, čini se kao Beograd, ali su zgrade drukčije, veće, ulicama prolaze neke ogromne gvozdene kočije bez konja, koje prave nesnosnu buku. Često gledamo jednog čoveka, ošišanog skoro do glave, sa kratkom bradicom, skoro sasvim sedom. I taj čovek liči na mene, mislim da bih tako mogao izgledati kad bih napunio pola veka. Mislim da je to neki moj daleki potomak, možda sto godina kasnije, od sad. On je u velikim nevoljama, neka zla sila ga progoni, i zato je stalno zabrinut. Glava me zaboli od tih slika… Sve to traje po nekoliko časova, a onda, mladić me pozdravi, i sve odjednom nestane, a ja se vratim u stvarnost, tamo sam gde me ti ostaviš…”

      Aleksa je ućutao. I dalje je gledao  negde daleko, kroz prozor.

      “Mislim da imaš prekognistčke vizije. Možda si vidovit. Trebao bi te vizije početi zapisivati, dok ih ne zaboraviš!” Vučko ga je gledao ozbiljno, i nekako, ushićeno.

      “Šta da zapišem, kad mi ništa od toga nije jasno? Previše je to za moju glavu. Mislim da ludim, ako već nisam i na ti stranu i iskoračio…” rekao je Aleksa tišim glasom.

      “Da li se sećaš šta ti taj mladić priča?”

      “Priča mi neke čudne stvari. Mislim da me na nešto upozorava, ali ja ne shvatam šta. Kaže mi da od mene zavisi budućnost, i da mi je on može samo pokazati, ali je ne može promeniti… Kaže da mu je zabranjeno da se meša. I gleda me nekako sažaljivo, sa razumevanjem… Mislim da je i taj mladić iz neke još dalje budućnosti, možda hiljadu godina od danas. Toliko je napredan. Toliko je obrazovan. Ali, priča mi u zagonetkama, koristi neke reči koje uopšte ne razumem…”

      “Da li ga pitaš da ti razjasni?” pita Vučko.

      “Nekad pitam, ali mi je njegovo objašnjenje još nerazumljivije… Zato samo ćutim, gledam i slušam…!”

      “E, moj Aleksa, da znaš samo šta bih sve dao da mogu i ja to da vidim!” uzviknu Vučko. “To je… to je… toliko zadivljujuće! “

      “Noćas mi je pokazao jednu prelepu devojku, duge, crne kose… Rekao mi je da ću je uskoro videti i da ću se zaljubiti… A onda mi je pokazao… onda… onda… “ Aleksa je zaćutao.

      “Šta?” pitao je Vučko.

      Aleksi je potekla po jedna suza i on oh obrisa nadlanicom. Onda je, odjednom, ustao i prišao prozoru. Hteo je da ih sakrije! Vučko ga je posmatrao kako se muči, kako mu se tresu mišićava leđa. Hteo je da ustane i da ga, nekako, uteši, ali, Aleksa se iznenada okrenuo, pogledao ga, učinilo mu se, sa mržnjom, i rekao mu:

      “Nemoj nikad više o ovome da me pitaš! Nikad više! Ne želim ništa više o tome da pričam!”

      A onda, Vučko je to vrlo dobro video, Aleksa je dvaput brzo trepnuo, činilo se, kao da su mu se zalepile trepavice jedna za drugu i pokušava da ih razdvoji. Nakon toga na licu mu se ponovo odigrala promena raspoloženja, opet se smešio i gledao ga veselo,  ali Vučko je znao da je to sada gluma. Aleksa je ponovo navukao svoju staru masku, i zatvorio se. Rekao mu je:

      “Dokle ti misliš tu go da sediš, ajde, oblači se, idemo dole da jedemo i da pijemo, pa da idemo na vašar!”

      I izašao je iz Vučkove sobe.

      Vučko je sedeo, tužan, zamišljen.

      E, moj jadni, nesrećni prijatelju, prošaptao je u sebi. “E, moj, jadni Aleksa…!” Ponovio je glasnije. 

05.12.2011.

Veštičje ludilo - Prolog

      Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srpske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću.

      O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerao, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao...

      Mogao bih reći, sa božijim proviđenjem i igrom slučaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vukadina Ilijinog Lukovića, novinara poreklom iz ovog kraja, i Aranđelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti.

      O toj beležnici Vukadinovoj biće mnogo reči i  kasnije… Ona mi je mnogo pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića.

      Da se vratim Aranđelu Lukoviću.

       Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milutin Lakić službovao je u Prizrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću, i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, ali po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja, i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira u srpskoj vojsci u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj zivot posvetio ljubavi samo prema otadžbini, da se nikad nije ni oženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio svoju rodnu kuću u Prizrenu, i došao u Beograd, postavši vojni pitomac, i kasnije, mlad potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je vodio da pomogne svojoj otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto.

      Imao je vrlo uspešnu vojničku karijeru, koju je krunisao u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Ali, velike sile nisu dozvolile Srbiji da svoju vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države, i to ga je žestilo.  Iz rata je izašao ranjen, i penzionisan kao pukovnik, ali, što je još važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije prvog kralja Milana Obrenovića, i nagrađen velikim zemljišnim posedom u okolini Valjeva.  Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, koji je nedavno pripao državi, jer je prethodni vlasnik osuđen kao jedan od zaverenika u ubistvu kneza Mihaila, što je platio svojom glavom i imanjem.

      Kakve je zasluge Aranđel Lakić stekao prema kruni, to ljudi nisu znali, a i on o tome nikada nikom nije pričao. Jednog dana uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo, zajedno sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom…

      Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, u podnožju koga su skoro svud okolo bile šume, bila je nekoliko kilometara odvojena od najblizih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinjak hektara zemlje, i veliki deo šume. Uglavnom su to bili pašnjaci, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo brežuljak bio je u njegovom posedu.            

      Ne mnogo godina kasnije ljudi su zaseok koji je nikao u okolini njegove kuće nazivali Lakići.

      Kralj Milan Obrenovic je, u to vreme, bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru često bio vrlo rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć veza koje je imao, vrlo brzo je postao jedan od najcenjenijih i najbogatijih ljudi u kraju.

      Tom njegovom dobrom glasu doprineli su i izuzetna velikodusnost i darežljivost koju je pokazivao prema siromašnim seljacima, svojim komšijama. Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način.

       Veliki deo svog imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi, i na tom mestu, sa više od devet desetina novca učestvovao u izgradnji ovog pravoslavnog hrama, koji je osveštan 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane.

      O samoj izgradnji crkve bilo je reci u prethodnim poglavljima, i sad se ne bih na to ponovo vraćao.

      Dakle, Aranđel Lakić…

      Njegova tajanstvena uloga na dvoru ostala je i posle abdikacije kralja Milana u korist svog maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom je vladalo namesništvo, do punoletstva kralja Aleksandra Obrenovića. Tih nekoliko godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra, i sam je putovao više puta i ostajao po nekoliko nedelja u Beču. Poslednji put se vratio zajedno sa kraljom Milanom 1894. godine, posle državnog udara koji je, uz pomoć vojske, izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo.

      Činilo se, da je i u samom državnom udaru prethodne godine i sam imao vrlo aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njime zaposeo sve važnije vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indikativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, i u zdravici za vreme večere objavio svoju odluku, i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć,  za koje vreme je dobio po beogradskim kasarnama zakletvu na vernost od vojske.

      Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, na drugom planu, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću, i, posle Aleksinog rođenja, više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima, i puštali ga da radi sve što mu se prohte.

      Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da i sin krene njegovim stopama u vojnoj karijeri. Ali, ni dve godine kasnije, bio je prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao uklopiti u vojnu disciplinu. Pravio je probleme koji nisu više mogli da se tolerišu, čak i uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi. A, bila je tu i još jedna stvar.

      Aleksa je bio bolestan.

      Bili su to počeci nekog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa, u nekim trenucima, jednostavno gubio, i padao u nekakav trans. Nije se to dešavalo često, ali dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu.

      Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te njegove odiseje u nesvesno, nazivao je vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pisati nešto kasnije.

      Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsustvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, i to je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice.

      Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu mogli tu ništa da učine. Aleksa je otkrio devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući društvo po okolnim krčmama, i po sumnjivim konacima. Razvijao se u vrlo lepog mladića, i, uz bogatstvo kojim je raspolagao, mnoge devojke nisu mogle da mu odole. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem.

      Ni ženidba sa već nosećom Milicom Gačić, devojkom iz bogate kuće iz Valjeva, na koju ga je otac prinudio, kako bi spasao i svoj i obraz devojčinih roditelja, nisu ništa promenili u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u svom nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući u Lakićima. Čak se njegovo zdravstveno stanje i pogoršalo, neobični napadi su mu učestali, i, da nije uvek bio okružen braćom po piću, mozda bi u tim trenucima negde i stradao. Prijatelji bi ga tada nosili u konak, tu gde bi se zatekli, nije hteo da ga ni u takvim trenucima vode kući… Njegove nisu ni obaveštavali o tome. Aranđel Lakić nije znao da se duševno zdravlje njegovog naslednika pogoršavalo…

      I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi takav boemski život, da se nije desilo nešto, što je, na neki način, i njega promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu cele njegove porodice…

      Bilo je to krajem leta 1895. godine.

      Ali, o tome ću nešto kasnije, kada prikažem još neke događaje koji su svemu prethodili…

 


                        Iz knjige “Letopis Lakićke parohije”,                        

paroha Nikodija Stefanovića


Od danas na ovom blogu, drugi deo trilogije "Oni su ovde, sa nama", roman "Veštičje ludilo" biće objavljivan u nastavcima. Prvi deo trilogije "Kuća obrasla bršljanom", može da se besplatno skine kao digitalna knjiga, i na ovom blogu... Samo kliknite na side baru sa desne strane na istoimeni html,  koji vodi direktno do sajta Bookrix, gde je roman objavljen.




05.11.2011.

Aleksa Lakić je odlučio da umre /2

Aleksa Lakić je odlučio da umre. Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu. Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina... Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života.. Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom? Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak... Vreme mu je isteklo.

 &

Blic, izdanje za Beograd Beograd, 19. septembar 2011. godine Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine. Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta. Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu. Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

&

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo…

&

 Mile je bacio pred njega novine, smejući se… Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane, Hroniku Beograda. “Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući prstom na mali, uokviren članak u dnu lista. Laki je dvaput pročitao kratak članak, zamišljen. “I da je istina, žalosno je to što sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično. “Za nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!” Laki je slegnuo ramenima. “Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!” “Pitam se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?”, pitao se Mile. Laki se zamislio. “Ja mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je. Laki je ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči. “Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”, rekao mu je, sa oklevanjem. Mile ga je gledao svojim nasmejanim zelenim očima: “Znam”, rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav bršljan skinuli sa zidova i spalili!”

&

Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive… Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45 godina, u slobodno vreme pisao je romane, pravio mostove i nadvožnjake na koridoru 10 danju, a uveče pohadjao privatni fakultet za IT menadžment… Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao ga Lazaru. “Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao članak. Lazar se nasmejao. “Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao, mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao članak. “Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara. “Ne znam šta da ti kažem, osim da sam siguran da novinari svoje tekstove obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se. Laki je sipao još po jednu čašicu rakije. Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!” Ispili su naiskap i sipali ponovo. Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim leviskama i majicom bez rukava. “Kako ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?” Lazar se uozbiljio. “Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim, počev od šeste glave. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon, reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu “odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar. “Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo. “O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više imejlova, gde me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu. Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada rekao: “E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i meni, imaš iste krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam umro, i to se nekim čudom objavi u novinama! Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, kao što si i ti mene, samo kao glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi Lakiću…!” Lazar se smejao. “Pa kako, ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu.

&

 Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta… Bila je prazna, i hladna…

05.10.2011.

Došao je iznenada, sa dvolitrom rakije i romanom u lap topu

Došao je iznenada, sa dvolitrom rakije i romanom u lap topu.

Aleksa Lakić je, tek posle treće čašice, konačno mi saopštio razlog svoje posete.

Rekao mi je da mu se ne svidja dezinformacija koju sam proturio medijima o njegovoj navodnoj smrti.

Rekao mi je da bi bilo u redu, da na istom mestu objavim izvinjenje i ispravku.

Rekao mi je da ima još nekog nedovršenog posla i da mu je umiranje zasad, zadnja rupa na svirali.

Posle šeste čašice mi je čak i pokazao delove njegove nove knjige. To je roman o romanu koga piše njegov glavni junak, Lazar Janić... Rekao mi je da još nije smislio kraj...

Posle desete čašice, verujte mi na reč, ne znam šta je dalje bilo...

Ujutru sam se probudio mamuran, jer, rakija mu je bila, boli glava!

21.09.2011.

Aleksa Lakić je odlučio da umre

      Aleksa Lakić je odlučio da umre.
      Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu.
      Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...
      Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..
     Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo danas zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?
      Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...
      Vreme mu je isteklo.

&

      Blic, izdanje za Beograd
      Beograd, 19. Septembar 2011. godine

      Rano jutros, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine.
      Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.
      Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.
      Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

04.09.2011.

Prica 'sa one strane'

Većina gostiju kluba je bila otišla i u tom trenutku konobar je utišao muziku i ugasio mnoga svetla u klubu. Ostalo je samo neonsko svetlo, jedno iznad njihovih glava obojilo je njihova lica neprirodnom bojom, dok su im beonjače svetlele. Izgledali su kao tri zaverenika koji, udruženi u zajedničkom planu, planiraju da promene svet! Uz uvodne taktove “Zombie” od Crannberies, koji su se tako zgodno i proročki pojavili i zavladali prostorom, Laki je, povremeno stavljajući kesu sa ledom na usnu, da bi napravio dramsku pauzu, počeo da priča: “U nasem narodu postoji mnogo prica ‘sa one strane’, o vesticama, vilama, vampirima, gatanju i proricanju sudbine, iz bogate metafizicke riznice naroda koji sebe zove ‘nebeskim’. Svi smo čuli za Savu Savanovića, našeg srpskog vampira u koga se više veruje nego u onog transilvanijskog i holivudskog, Vlada Tepeša, poznatijeg pod imenom ‘Drakula’… Mnogo naš seljak zna i o vilama, koje noću konjima upletu grivu u bezbroj malih pletenica, o zlim činima koje zle veštice podmeću dobrim ljudima, o duhovima koji na mostovima čekaju putnike koji noću okasne… Ja u mojoj biblioteci imam na desetine knjiga o verovanju i praznoverju u srpskom narodu, njegovoj mitologiji i tradiciji… Sve je to deo jedne bogate bastine jednog starog slovenskog naroda, koji svoje secanje vuče još od svojih paganskih predaka… Ali, kao i kod religije, nema tu, niti kome trebaju dokazi, ovde je sve prepušteno veri ili neverici. Pričam sav ovaj uvod, jer želim reći da sam i sam bio skeptik kad su u pitanju ove stvari. I sad smatram da je ogromna većina tih priča izmišljena u dugim zimskim noćima, kad se nije imalo šta raditi, nego pripovedati priče…” Laki je zastao, posmarajući učinak svog uvoda na svoje slušaoce. Njihova lica su bila ozbiljna, a Zukić je čak, promeškoljivši se na stolici, tiho dodao: “Za to uplitanje pletenica konjima, i ja sam čuo…” “Priča koju vam sada pričam mogla bi takodje da se podvede u ova praznoverja,” nastavio je Laki, “sa samo jednom važnom razlikom, a to je da je ona – istinita! Jer, to je priča koja je promenila život i meni, i celoj mojoj familiji… ali i tebi, i tvojoj familiji, Magdalena…!” Magdalena je samo još šire otvorila oči, ali nije ništa rekla. “Sve je počelo pre 115 godina, septembra 1895. godine u Lakićima, u okolini Valjeva. Moj daleki predak, Aleksa Lakić, verovatno je ubio tvoju daleku pretkinju, Magdalenu Simonović i njenog maloletnog brata… Kažem, verovatno, jer dokaza ni sudjenja nikad nije ni bilo, tela žrtava nikad nisu pronadjena, a sam Aleksa je izvršio samoubistvo u ludnici, nekoliko meseci kasnije. I sve bi to bila samo još jedan nerazjašnjen zločin, kojih je naša istorija puna, da to nije bio i početak mnogobrojnih prirodno neobjašnjivih dogadjaja, u koju su uvučeni preostali pripadnici i moje i tvoje loze, Magdalena, od tog vremena, pa sve do današnjeg dana!” I Laki je nastavio da priča o svim dogadjajima koji su usledili, počev od Arandjela Lakića i spaljivanja kuće, pa sve do zadnjih dogadjaja vezanih za danasnje putovanje u Lakiće, o svojim sumnjama i pronalaženju dokaza da je i Mile upleten u ovo prokletstvo. Nije prećutao ni jedan detalj, ma koliko po njega bio neprijatan, a ispričao je i o svojim snovima, ako su to bili snovi, ili vizije, kako je to definisao Vukadin Luković. Magdalena je svo vreme ćutala, ali, dok je pričao o užasu 1995. godine u njegovoj rodnoj kući, Laki je primetio da je počela tiho da plače… Laki je završio sa pričom. Gledao je lica svojih slušalaca. Magdalenine oči su se caklile od suza, dok je Zukić sagnuo glavu i ćutao. Onda duboku uzdahnu, podiže glavu i upita Lakija: „Šta treba ja da uradim? Kako da pomognem tebi i Milu?“ Laki je zapalio cigaretu. Ispušten dim u svetlosti neonke napravio mu je oreol oko glave. „Budi sa Magdalenom. Pripazi da oni više ne dolaze u kontakt, dok se stvari ne reše... Odvedi je kod sebe, ako se ona slaže...?“ Laki je upitno pogledao Magdalenu, i ona, posle manjeg oklevanja, klimnu glavom. U tom trenutku, kao prasak bičem, odjeknuo je zvuk pucanja jedne čaše na njihovom stolu. Srča stakla se rasula po celoj ploči stola, čaša se bila, bukvalno, raspala! Magdalena se trgla unazad, a Zukić je skočio sa sedišta. Laki je mirno sedeo, obavijen dimom. „Čini mi se da je ovo upozorenje, da smo već predugo ja i Magdalena u istoj prostoriji!“, rekao je Laki.

(odlomak iz romana 'Vesticje ludilo')


Stariji postovi





<< 09/2014 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930


LOGO BLOGA

Aleksa Lakić


MOJI PRIJATELJI

KRIMINAL U VLASTI
Carolinaa
Gracias a la Vida
Utociste
.. potraga za pravim ..
S vremena na vrijeme
svjetlo tuznih ociju
Let debele dame...
sanatorium
Zle priče
It's all in your head, Elena.
Zijan-ćerka
WiLd bLack Rose
Poezija neshvacenih dusa
U krilu Očevom
fashion lover
Portret karikature
~Ružica si bila, sada više nisi
Luter i Orlovic
AMANet MREŽA
DREAMLAND
Drevna doza pizdarija...
Svetlo između okeana
'Još unazad godine brojim..'
Administratorov blog
ludi konj
Smijem se, a VRISTALA bih.
Mjesec se nakrivio.
pričaj mi makar bajke bile to
Ja čitam, a ti?
dear nobody
Don't try to fix me, I'm not broken.
Književna riječ
Rizzo Ruža Production
~HORRORI~
Graffiti
The Book Club
MaŁa KnjIžArA!
,,,SVIJET BEZ KNJIGE - SVIJET JE DIVLJAKA,,,
Suncicin blog - poezija
Bloggerbook
E-knjige
više...






O AUTORU

Šta reći o Lazaru Janiću?

Lazar Janić je autor trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’, sastavljene od tri knjige: ‘Kuća obrasla bršljanom’, ‘Veštičje ludilo’, i ‘Sam, ispod šljive’, i oličene u arhetipskom anti-junaku Aleksi Lakiću, koji nas vodi, u serijama flešbekova, kroz period dug više od četristo godina alternativne istorije i budućnosti Srbije.

I to je, za sada, dovoljno.

Onda, šta reći o Aleksi Lakiću?

Aleksa Lakić je njegov bezvremeni alter-ego, ali i nije samo to. Mnogo autorovih biografskih podataka nasledio je i njegov anti-junak, mnogo od karaktera, iskuvstava, razmišljanja i htenja. Ali, on, u mnogo čemu, nadilazi svog autora.

Jer, Aleksa Lakić, u trilogiji ‘Oni su ovde, sa nama’, nije jedan čovek, nego, najmanje, tri.

BIBLIOGRAFIJA:

Kuca obrasla brsljanom, roman, 2011.
Mirisi mamurnog mora, poezija, 2011.
Vesticje ludilo, roman, 2012.
Misli ocesljane vetrom, proza, 2012.
Oni su ovde, sa nama, roman, 2012.
Sam, ispod sljive, roman, 2013.


















BROJAČ POSJETA

7409